Lektorišem roman čiji deo radnje se odvija u Paklu. Da, da, u onom užarenom mestu gde se grešnici muče do Sudnjega dana. Roman je hrišćanski pisan, ali i u njemu se vidi da su Raj i Pakao samo metafore i da zapravo čovek bira da li će mu se život (ali i život posle života) odvijati u Raju ili u Paklu.
Ali o drugoj metafori danas pišem... O metafori božanske vatre koju je Prometej oteo od bogova i dao čoveku. I naravno, u krivu su svi oni koji zamišljaju kako Heroj otima ugarak sa božanskog roštilja dok su Zevs i družina zauzeti orgijama. U krivu su i oni koji zamišljaju kako Prometej taj ugarak sav zadihan nosi nekom grčkom seljaku u Arkadiji, a ovaj, ispekavši prste po prvi put, zahvalno kreće da peče komad jaretine...
O božanskoj je vatri reč, braćo. Tu vatru je Prometej ukrao bogovima i dao čoveku da postane Čovek.
Možete je nazvati dušom, ljubavlju, inteligencijom, dobrotom... Svim onim što čoveka razlikuje od životinje. Ja ću je zvati jednostavno, vatra - koju svako u sebi mora da ima. Koju zapali u sebi još u detinjstvu kad se začudi pred lepotom života i zavoli taj život po prvi put.
Ta vatra, kao i svaka druga, mora da se održava. Najbolje je to činiti uživanjem u životu i poslu, čitanjem knjiga, putovanjima, činjenjem dobrih dela, unošenjem radosti u živote oko sebe. Treba tu vatru štititi od tmurnih i kišovitih ljudi, bežati od njih, ako se već ne daju zagrejati.
Nikome ne treba da pričate da imate tu vatru u sebi. Ljudi je jednostavno primete... I prilaze da se ogreju. Uživaju u vama, u njoj i sećaju se te vatre kao što se promrzli putnik seća svog ognjišta dok pogledom traži konačište u hladnoj noći.
