Većina ljudi u bibliotekarstvu, ali verovatno i veliki broj ljudi u kreativnim industrijama znaju čuveni citat Stiva Džobsa: Kreativnost je samo povezivanje stvari . Veliki vizionar i umnogome kreator savremenog sveta nije ovde stao – dodao je još jednu istinu: Kada pitate kreativne ljude kako su nešto uradili, oni osećaju krivicu jer su svesni da su samo pre svih primetili nešto što je očigledno . Drago mi je da su organizatori ovogodišnjeg Biblioneta očito kreativni ljudi jer su “primetili nešto što je očigledno” – koliki je zapravo značaj povezivanja i partnerstava za razvoj i kreativni napredak biblioteka, a sve na polzu lokalne zajednice i naših sugrađana.
U tekstu ću vam predstaviti kombinaciju iskustava biblioteke u Jagodini i razrađenih ideja koje čekaju realizaciju. Verujemo da će ova kombinacija dobre prakse i kreativnih ideja biti korisna bibliotekama sa situacijom sličnom našoj, a verovatno i bibliotekama sa nekom drugom specifičnom lokalnom situacijom.
Po našem iskustvu, prva stvar koju treba da uradite ako ste ozbiljno posvećeni saradnji unutar lokalne zajednice je da organizujete sastanak sa prirodnim saveznicima. Mi smo za te saveznike odabrali aktivne profesore lokalnih osnovnih i srednjih škola (i inače naše prijatelje i saradnike), profesorku metodike i prodekanicu za nastavu sa lokalnog Pedagoškog fakulteta, kao i osobu koja je u lokalnoj samoupravi zadužena za saradnju sa Kancelarijom za mlade (takvih kancelarija ima u svakoj opštini i one, za razliku od naše saradnice, obično ne znaju šta treba da rade na toj poziciji i kako da opravdaju opredeljena sredstva). Pozvali smo i nekoliko predstavnika omladinskih NVO, novinare sa kojima sarađujemo i predstavnike lokalnog Književnog kluba. Naravno da vi spisak treba da prilagodite specifičnostima svoje lokalne sredine (negde, na primer, postoje klubovi nacionalnih manjina i sl.). Uglavnom, pozvanih treba da bude dosta, ali ne treba preterivati, da biste svakom gostu mogli da posvetite dovoljnu pažnju.
Ne treba posebno naglašavati da je od ključnog značaja da veoma dobro i promišljeno pripremite i vodite sastanak. Taj sastanak će biti i prva evaluacija vaših zamisli. Ako svoje ideje i viziju uspete da "prodate" ljudima koje na sastanku okupite i od njih napravite saveznike i saradnike – verovatno ste na pravom putu.
*
Prvo ćemo nešto reći o saradnji sa školama i drugim obrazovnim institucijama u vašem gradu. Jer zaista, šta je prirodnije nego saradnja biblioteke i škola u lokalnoj zajednici ? To se toliko podrazumeva, da mnoge biblioteke rade sa školama, ne doživljavajući da rade sa nekom bitno drugačijom organizacijom. Na istom poslu obrazovanja i vaspitanja mladih generacija, sa istim ciljnim grupama, ali, ako hoćete i sa istim problemima i izazovima, škole i biblioteke ne samo da treba, nego i moraju da nađu načine za kreativnu saradnju. Evo nekoliko njih:
1. Čitalački klub
Tinejdžerski čitalački klub bi mogao da bude neka vrsta dodatne nastave za učenike zainteresovane za knjige kojih nema u lektiri, i tu ne treba da se libite i da iskoristite trendove u tinejdžerskom čitalačkom ukusu (vampiri i sl.), ali i poluge koje u svojim rukama imaju kolege profesori i nastavnici. Ovo bi bila ta osnovna saradnja škola i biblioteke. Za početak treba ukrstiti podatke iz biblioteke (spisak redovnih korisnika tinejdžera i pregled njihovih interesovanja) sa podacima iz škole – učenička interesovanja i spremnost na dodatni rad. U ovom poslu treba iskoristiti dobru praksu Mreže B.O.O.K i njihov katalog preporučenih knjiga . Bar za početak. Po identifikaciji potencijalnih članova Čitalačkog kluba, treba organizovati posetu biblioteci, upoznavanje sa fondom i predlogom aktivnosti, a zatim, u skladu sa željama i ambicijama članova birati knjige, teme i organizovati sastanke u biblioteci.
2. Debatni klub
Već desetak godina funkcionišu po školama Srbije debatni klubovi. Ono što može biti argument da se ta aktivnost prenese i u biblioteke je multidisciplinarnost tema, kao i podizanje nivoa takmičenja na međuškolski i međugradski nivo. Potrebno je osmisliti dijapazon aktuelnih i tinejdžerima zanimljivih tema, eventualno odrediti ZA i PROTIV grupe, a rezultate debate, što da ne, prezentovati i u lokalnim medijima. Mladi vole da se njihov glas čuje, a biblioteka bi trebalo da je glasnija od škole. Najzanimljivije je svakako promovisati formiranje debatnih klubova po školama, a zatim na gradskom nivou organizovati sučeljavanja na najrazličitije teme .
3. Škola kreativnog pisanja
Još jedan vid saradnje biblioteke i škola može biti i škola kreativnog pisanja. Za ovu aktivnost je dobro angažovati profesore jezika, uz ugovaranje kurikuluma i goste koji će podržati i promovisati kurseve. Ne treba se libiti da te kurseve promovišete i kao obuku za pisanje sastava, jer će tako biti atraktivniji za prijavljivanje, a na njima će, daleko više nego na časovima u školi, angažovani profesori imati vremena i pažnje učenika zainteresovanih da proniknu u tajne kreativnog pisanja. Kao goste predavače lepo je pozvati i istaknute lokalne novinare i pisce koji bi polaznicima govorili o svom kreativnom procesu.
4. Takmičenja i kvizovi
Možda najdugovečnija i nekako podrazumevajuća saradnja škola i biblioteke prisutna je decenijama unazad. Gde je prirodnije organizovati takmičenja u recitovanju , književne smotre i proglašenja pobednika konkursa za najbolji rad, nego u hramu knjige, neutralnom u večitoj kompetetivnosti škola i nastavnika? Ovde valja voditi računa o stručnosti i neprikosnovenosti žirija i ovde bi se saradnja mogla preklapati sa lokalnim klubom pisaca ili nekom sličnom organizacijom. Jedna od novina u odnosu na dvadesetovekovna književna i recitatorska takmičenja (Koliko volim Tita i zašto) mogli bi biti onlajn kvizovi iz najrazličitijih oblasti koje smo mi veoma uspešno realizovali u okviru projekta Evropa i mi .
*
Ovde već zalazimo u proširenje područja borbe i u primere saradnje sa dve ili više organizacija i institucija. Takva vrste saradnje je logistički najzahtevnija, ali i najplodotvornija u praksi. Navešćemo nekoliko, i svaka dokazuje ovu tvrdnju:
5. Tutoring program
Biblioteka može biti atraktivno mesto susreta učenika sa teškoćama u učenju i studenata i učenika koji mogu da pomognu sa ovim problemom. Idealno je kada u gradu imate Pedagoški fakultet i studente kojima je tutoring program sa učenicima nižih razreda osnovnih škola svojevrsna praksa. Ipak, može se organizovati da tutori osnovnoškolcima budu učenici srednjih škola, a moguće je zamisliti čak i vršnjački tutoring program. Zašto u biblioteci? Zato što ni u školi, ni na fakultetu nema ni vremena ni resursa za to, a biblioteka ima prilagođene prostore, a i najmanje je uznemirujuće okruženje za učenika sa problemima u učenju. Ovom saradnjom škola ostvaruje benefite u oblasti unapređivanja znanja učenika sa teškoćama u učenju, fakultet svoje studente podučava praktičnom radu i to sa najizazovnijim problemima u toj praksi, dok biblioteka (još jednom) pokazuje da je nezamenjivo mesto za promociju prosvete i kulture u lokalnoj zajednici.
6. Edukacija za izradu i realizaciju omladinskih projekata
Ovu aktivnost možete izvesti takođe kao neku vrstu kursa, ali je možda srećnije rešenje realizovati je u saradnji sa školskim učeničkim parlamentima i omladinskim NVO u vašem gradu. Biblioteka (i škole) imaju resurse i ciljnu grupu, dok omladinske NVO imaju aktivne ljude i obuhvatniji pristup domaćim i stranim fondovima, budući da se škole i biblioteke uglavnom finansiraju iz budžeta. Edukatori bi bili ljudi iz NVO sektora koji imaju iskustva sa projektnim finansiranjem, ali i kolege iz biblioteke sa sličnim iskustvima. Pomoć u ovom poslu može da vam pruži i Ministarstvo omladine i sporta, a kao proveru uspešnosti i svojevrsnu evaluaciju ove aktivnosti možete predvideti da sa nekom omladinskom NVO i polaznicima kursa konkurišete za neki od projekata domaćih i međunarodnih donatora. Danas je veoma važna tema preduzetništvo mladih , pa bi eventualni projekti ovakve vrste imali najviše šanse da prođu. Ipak, ne treba se ograničavati na praćenje trendova, već učešće na nekom konkursu treba prilagoditi interesovanju većine polaznika.
7. Bibliotečki klub – volontiranje u biblioteci
Masovnost čitalačkog i debatnog kluba, dobro osmišljene i redovne sesije biblioteci treba da omoguće formiranje čvrstog jezgra posvećenih tinejdžera, omladinskih NVO i profesora saradnika. Unutar tog korpusa, ali i šire, valja ponuditi opciju volontiranja u biblioteci, na najrazličitijim poslovima - u Jagodini su tinejdžeri i omladinci uz stručni nadzor kolega biblioteka rashodovali knjige, ali, po našem iskustvu ipak im je najlepše, a za naše korisnike i najatraktivnije bilo da rade na pozajmnim odeljenjima i da pomažu u organizaciji kreativnih radionica za predškolce . Ova akcija je imala veliki medijski ođek, ali, što je još važnije, pri biblioteci je ostala grupa mladih ljudi spremnih na saradnju kad god je potrebno.
8. Izrada bibliotečkog časopisa za tinejdžere (štampanog i onlajn)
Ako poznajete wordpress platforme, eksperimentišite sami sa formom i sadržajem časopisa. Ako već imate ekipu mladih saradnika, započnite to sa njima, ako nemate, najsrećnije rešenje je da preko kolega profesora u srednjim školama ponudite učenicima da budu saradnici časopisa, a u lokalnim mdijskim kućama potražite nekog ko bi bio zainteresovan da mlade upozna sa tajnama novinarskog poziva. Mislim da bi u toj aktivnosti sa zadovoljstvom učestvovali novinari zaduženi za praćenje prosvetnih i kulturnih aktivnosti u gradu i da bi to automatski obezbedilo medijsku propraćenost. Tokom tog posla locirajte moguće saradnike među mladima i sa njima napravite sastanak oko rubrika, izgleda i orijentacije časopisa. Onlajn verzija je dinamičnija, jeftinija i više kul, ali ukoliko se priča zavrti, usudite se i na štampani časopis u izdanju biblioteke. Što da ne?
9. Izrada bloga ili vloga na sajtu biblioteke
Još atraktivnija i savremenija stvar koju možete bez velikih troškova ponuditi mladima je i izrada bloga ili vloga na sajtu biblioteke. Za to vam je potreban samo sajt i dobro vođeni kreativni omladinac/omladinka. Naravno da je bolje ukoliko ih ima više, ali za početak je dovoljan i samo jedan. Naime, ovo klinci već rade sami od svojih kuća, a uz malo ubeđivanja to mogu da rade i na sajtu biblioteke. Ako u lokalnoj zajednici postoji neki uticajni bloger/vloger, pozovite ga da učestvuje, sigurno će prihvatiti . Ovde je dobro to što teme mogu biti raznovrsne – ne uvek vezane za knjigu – a naš posao je eventualna kontrola jezika pre nego što uradak pustimo na sajt ustanove. Tinejdžerski blog/vlog treba oglasiti i oflajn – u školi, na lokalnim medijima, ali i onlajn – na društvenim mrežama. To naravno važi i za sve ostale navedene aktivnosti.
10. Upoznavanje sa pojmom i benefitima onlajn kursevarazličitih oblasti
Kancelarija za mlade (ili neka druga institucija zadužena za mlade pri lokalnoj samoupravi) promoviše pomoć mladima u edukaciji, stručnom usavršavanju i pronalaženju posla. Uz edukovanje za kreativno pisanje i izradu projekata, u saradnji sa Kancelarijom biblioteka može mladima da pokaže i čitav novi univerzum besplatnih onlajn kurseva iz najrazličitijih oblasti kojih u poslednje vreme ima sve više i na srpskom jeziku. Ukoliko biblioteka ima internet salu, moguće je i organizovati grupno učešće mladih na atraktivnim onlajn kursevima, recimo na kursevima ekonomije, istorije ili stranih jezika. Ovim se podstiče i učenje na daljinu i doživotno učenje, štedi se novac korisnika, ali i promoviše biblioteka kao mesto znanja.
Svako može dodati nešto na spisak, mi ćemo se zaustaviti na deset predloga. Velika tema saradnje bibliteke unutar lokalne zajednice jedva da je do sada teorijski načeta u srpskom bibliotekarstvu i ovogodišnji Biblionet je, čini se, odgovor na jedno važno pitanje na koje se do sada nismo mnogo obazirali. Zato jedva čekamo Biblionet 2020, ali i zbornik radova sa ovog seminara!
Sažetak
Stiv Džobs je jednom rekao: Kreativnost je povezivanje stvari. Ova velika istina kao da je stvorena da da odgovor na glavne izazove današnjih biblioteka: pronalaženje mesta u digitalnom svetu, dokazivanje neophodnosti svog postojanja osnivačima i donosiocima odluka i shodno tome, obezbeđivanje finansiranja i samog opstanka biblioteka kakvim ih danas poznajemo. Tema ovogodišnjeg Biblioneta je na tragu Gejtsove ideje i promoviše saradnju biblioteka sa lokalnim činiocima kao kreativan odgovor na navedene izazove. U tom smislu, nadamo se da će naš rad idejama i primerima dobre prakse saradnje biblioteka i lokalnih činilaca doprineti ciljevima seminara.
Summary
Steve Jobs once said: Creativity is just connecting things. This great truth seems to have been created to provide an answer to the main challenges of today's libraries: finding a place in the digital world, proving the necessity of their existence to founders and decision makers and, consequently, securing funding and the very survival of libraries as we know them today. The theme of this year's Biblionet is in line with Jobs' idea and promotes library collaboration with local personalities as a creative response to these challenges. In that sense, we hope that our work will provide ideas and examples of good practice such as the cooperation between libraries and local actors which will contribute to the goals of the seminar.
На путу васпитања и образовања читање има велику улогу, а оно је
тренутно, из више разлога, маргинализовано. Истраживањем и анкетирањем ученика у Народној библиотеци у Јагодини дошли смо до закључка да су постојећим
школским програмима ученици „приморани” да читају лектиру која је застарела,
њима неинтересантна и само може да их удаљи од читања, јер их се теме из лектире једноставно не тичу. Ваннаставном активношћу попут Читалачког клуба може
се пронаћи простор да ученици сами проговоре о темама које их интересују и о
којима су мотивисани да изразе свој став, а све то уз помоћ избора квалитетних и
њима разумљивих и занимљивих књига. У овом раду предлажемо један од могућих
планова за организовање Читалачког клуба у завршним разредима основне школе
и у средњим школама.
Кључне речи: читање, млади, лектира.
Одељење за одрасле кориснике Народне библиотеке „Радислав Никчевић” у Јагодини има преко 25% чланова који су ученици средњих школа1
.
Иако углавном користе лектиру, у разговору и неформалној анкети коју смо
спровели током 2015. године, показало се да су ученици школским програмима приморани да читају лектиру која је застарела, њима неинтересантна
или једноставно не могу да у потпуности разумеју поруке лектире из школских програма. Овако конципирано изучавање школске лектире као да је
пројектовано да ученике удаљи од читања, јер читање књига из лектире већином доживљавају као још једну наметнуту обавезу која нема велику корист за њих. О уживању у књижевности нема ни говора јер теме књига из
лектире ученици не доживљавају као важне, фабуле су им стране и далеке,
стил писања књига је застарео и нединамичан, а са ликовима из лектире се
ученици најчешће не могу поистоветити. Пошто читање доживљавају као
наметнуту обавезу, сходно томе се ученици и понашају – ту обавезу отаљавају без ентузијазма, не уносећи се у то и најчешће користећи већ готове
моделе за одговарање на часовима обраде књижевног дела.
Да све ово није изоловани проблем наше средине, говоре и одговори
некадашњих средњошколаца на питање које им новинар једног сајта поставља на тему „Питали смо људе у Београду којих се лектира сећају и зашто”2
:
„...Лектира је за мене дефинтивно једна од болнијих тачака школовања. Многе
ствари су морале да се раде у школи, али је лектира ипак представљала посебно хардкор морање. Не знам да ли је проблем био у самом избору лектире или
начина на који нам професори продају читаву причу, али добар део обавезне
литературе једноставно нисам могао да сварим. Не кажем да су у питању неки
промашаји књижевности, већ да ја нисам био довољно зрео да се адекватно
упустим у њихово проучавање. Сећам се пар књига које су ми легле, али признајем да сам већину само започео и забаталио, тако да сам петицу из српског
извлачио захваљујући сопственој довитљивости. Робинзон Крусо – препричала ми је кева. Злочин и казна – ложила ме је, али сам прочитао до пола. Време
смрти – прва глава и фајронт... Нисам поносан на тај период, нарочито ако узмемо у обзир чињеницу да тренутно зарађујем од писања. Неке од књига сам
након школовања довршио, некима се поново вратио, док су ме одређена дела
вечно истраумирала и натерала да размишљам о реформи школства.”
„...Дефинитивно Браћа Карамазови. Наша драга разредна је знала да нисмо
прочитали и увек би нас питала и дала по кеца. Тако смо добили седам кечева.
На крају смо имали писмени задатак на ту тему. Она је прегледала наше радове
и рекла: „Знам да нисте прочитали, зато јединица”. На крају смо научили све
из те књиге, али је нисмо прочитали. Смарала нас је, више је то био неки притисак. Да ти десет дана да прочиташ књигу...”
Иако ово можемо, ако желимо, да посматрамо као изоловане и екстремне случајеве, остаје чињеница да су и закључци анкете3
чији је аутор,
између осталих, и др Вељко Брборић, наставник методике на београдском
Филолошком факултету, веома слични закључцима које можемо извући из
две горе наведене изјаве. Анкета је обухватила пет средњих школа из Србије,
а испитано је 1649 ученика од првог до четвртог разреда. Резултати су поразни: На пример, само седам ученика од испитаних 401 из трећег разреда
је прочитало сву препоручену лектиру, а ниједну књигу у овом разреду није
прочитало 36 ђака. Готово половина анкетираних ученика мисли да је лектира нереална, сувише захтевна и да то мишљење треба уважавати.
Наравно да ово није новина и вероватно се већ годинама „ужурбано
ради” на модернизацији лектире и на увођењу нових књига. Међутим, на
примеру новоуведених књига у лектиру за средњу и основну школу види се
наставак тенденције да се као школска лектира доживљава страна и домаћа „класика”, а испоставља се да су књиге уведене у лектиру само својеврсне илустрације историје књижевности и евентуално допринос развоју ученичког говора и културе, како усмене, тако и писмене. Тешко је ту доћи до поистовећивања ученика са књигом, али, што је још важније, нико не поставља
питање у чему још, поред упознавања са историјом књижевности и изградње књижевног укуса, лектира данас може помоћи збуњеном, понекад изгубљеном, али свакако нашем тинејџеру новог доба. Доба које се разликује од
оног од пре само десетак година на незамисливо много начина.
Наставник у школи не може директно да утиче на промену наставних
програма, па тако ни на избор школске лектире. Немоћан да утиче на узроке проблема, наставник дословно сваког дана трпи последице таквог стања.
Ограничен, боље рећи окован списком лектире – чије смо неке мане навели
‒ тешко може да пронађе простор за другачији приступ који би децу заинтересовао за читање. Чак и ако има мотивацију, жељу, способност и знање
за то.
У овом раду излажемо један од начина на који заинтересован и мотивисан наставник може бар да започне промене у процесу враћања ученика
читању. Читалачки клуб као ваннаставна активност обезбедио би простор
да ученици сами проговоре о темама које их интересују и о којима су мотивисани да изразе свој став, а све то уз помоћ избора квалитетне, тинејџерима разумљиве и занимљиве литературе.
Припрема часова би подразумевала да наставник зада књигу за читање,
као и тему за разговор. Сваки од ученика би током и после часова формирао
свој читалачки дневник који би садржао утиске о књигама, али и о дискусији на састанку. Избор ученика, формат часова, као и логистичка решења
препуштамо колегама, а у наставку дајемо предлог десет наставних тема и
предложака.
1. Образовање данас ‒ предложак: Слободна деца Самерхила, Александар С.
Нил Британски педагог Александар Нил основао је средином двадесетих
година XX века школу под именом „Самерхил”, а наставу и васпитање у њој
поставио на потпуно новим педагошким и психолошким основама. Последњих деценија рад Александра Нила и његове школе били су предмет жестоке критике и оспоравања, али су добили и велика признања еминентних
педагога, психолога и антрополога. Школа „Самерхил” је и данас веома активна и већа него икада, следећи педагошке ставове њеног оснивача.
У библиотеци у Јагодини смо са средњошколцима одржали састанак са
овом темом5
, а учесници су показали високи ниво познавања теме и задивљујућу способност изношења и одбране својих ставова.
2. Пошаст ријалити програма ‒ предложак: Игре глади, Сузан Колинс Капитол је суров и окрутан, држи дистрикте у покорности тако што их
приморава да сваке године шаљу по једног дечака и једну девојчицу, од дванаест до осамнаест година, који ће учествовати у Играма глади – борби до
смрти коју уживо преноси телевизија. Шеснаестогодишња Кетнис Евердин
постала је прави борац. Међутим, ако жели да победи, мораће да бира између преживљавања и хуманости, између живота и љубави.
3. Неприлагођеност у друштву ‒ предложак: Један кревет за мене, М. Џ.
Хајленд Лу Конор, изузетно интелигентна и талентована шеснаестогодишњакиња, очајнички жели да побегне из материјалног и духовног сиромаштва
своје породице у Сиднеју. Кад јој се укаже прилика да проведе једну школску годину у Америци, чини се да ће јој се сви снови испунити. Њени домаћини се на све начине труде да јој угоде, а њихов живот споља изгледа као
отелотворење америчког сна. Све делује савршено. Међутим... Ово је болно
искрена прича о адолесценцији и одрастању под притиском контрадикторних захтева савременог друштва, као и потрази за идентитетом и љубављу.
4. Интернет – замке и могућности ‒ предложак: Мали брат, Кори Докторов Главни јунак Малог брата је Маркус, 17-годишњи хакер који ужива у
обарању компјутерског и система за надгледање у својој средњој школи. Његов живот ће се из корена променити када са екипом из школе побегне са
часова и затекне се усред пометње после великог терористичког напада у
Сан Франциску. Мислећи да су Маркус и његови другови умешани, припадници специјалних јединица их хапсе и одводе на вишедневно испитивање и
малтретирање у тајни затвор.
5. Адолесцентска сексуалност ‒ предложак: Вил Грејсон, Вил Грејсон, Џон
Грин Кроз читав роман провлачи се тема односа личног идентитета и онога
шта се од нас очекује да будемо – млади, срећни, лепи и задовољни људи
који безбрижно уживају у својој младости и уклапају се у прописани модел
данашњег срећног тинејџера. Вил Грејсон, Вил Грејсон једна је од оних књига
које се читају у једном даху и остављају читаоце да још дуго размишљају о
питањима пријатељства, идентитета, љубави и адолесцентске сексуалности
којима се бави.
6. Виртуелни свет игрица и импликације ‒ предложак: Епик, Конор Костик Радња романа Епик, ирског аутора Конора Костика, смештена је на
планети званој Нова Земља. Пошто је насиље забрањено, сукоби се решавају у виртуелној игрици Епик. Успешни у игри могу да успеју и у стварности,
али истовремено пропаст у игри значи и пропаст у стварности. Главни јунак
Ерик не разуме зашто једино његов отац одбија да учествује у игри, и због
тога се лоше осећа...
7. Социјалне неједнакости у очима младих ‒ предложак: Ђубре, Енди
Малиган Овај роман нас уводи у свет дечака са улице чија се борба за живот
своди на претурање по планинама ђубрета, у жељи за проналажењем нечега вредног. Рафаело, Гардо и Пацов се често уплићу у опасне ситуације које
изазивају емпатију код читалаца...
8. Вршњачко насиље ‒ предложак: Ходати, трчати, летети, Сабрина
Рондинели Асји све добро стоји, има четрнаест година и све јој је забава. У школи
Асја малтретира другарицу из разреда Марију. Насиље прераста у инцидент
у који се затим укључују одрасли и постављају нова правила понашања, а
Асја добија шансу да упозна праву љубав, пронађе оца и открије да Марија и
она у ствари имају сличне проблеме одрастања.
9. Популарност у друштву ‒ предложак: 17 година и невиђено згодан, Ема
Гранхолм Феликс има седамнаест година и веома је згодан. Арогантан је, сигуран
у себе и девојке га воле. Али када се после летњег распуста вратио кући, сазнао је да се његово друштво упознало с мистериозним Сетом. Феликс више
није у центру пажње. Његов живот претвара се у такмичење и Феликс осећа
како све измиче контроли. Не чини га само то нерасположеним. Ко је Сета?
Зашто не открива ништа о себи? И шта он заиста тражи?
10. Књижевност на интернету ‒ данас и овде ‒ предложак: Нештозачитање:
апоризми и узалудизми: Фејсбук постови, 2013‒2015, Немања Станковић Аутор о књизи каже: „Ова књига је збирка збрканих мисли. Нека врста
дневника једне стабилне кризе. У њој ћете пронаћи рефлексије из прогресивне регресије, филозофеме, психологизме, силогизме, афоризме, екстровертне интроспектарије, узалудорије, исповести копуларног интерпредатора и остале ауторове фејсбук постове, настале од 2008. до данас. Сви статуси
су настали по истинитим доживљајима. У тренутку док је читате, књига се
и даље пише.”
Најуспешнији текстови би током трајања пројекта били објављивани
на сајту школе, а на крају пројекта и објављени у посебном зборнику Читалачки дневници који би се промовисао и дистрибуирао на трибинама у
средњим и основним школама у Јагодини. Промоцију ће обавити тим најуспешнијих аутора текстова из Дневника ‒ по принципима вршњачке едукације. Публикације ће бити подељене заинтересованим ученицима, професорима и школским библиотекама.
* * *
Наравно да је ово само један предлог за иновативну ваннаставну активност. Овај избор књига свакако не пледира да замени актуелну школску лектиру – нити има ту дидактичко-методичку заснованост, а свакако
нема ни амбицију да то учини. Створен је заправо као суплемент настави
књижевности на пољу које по скромном мишљењу аутора има потребу за
тим – тематском озрачју садашње школске лектире. А управо теме лектире у највећој мери младе људе могу привући књижевности или, као што је
сада случај, од књижевности их дефинитивно удаљити. Због те чињенице би
практично спровођење ове активности дало неке одговоре, али и пред ауторе школских програма поставило нека нова питања. Ако се то буде десило,
остварили смо свој циљ.
Мобилне
апликације – промена цивилизацијске парадигме
Експлозија информатичке технологије којој
присуствујемо протеклих деценија потпуно је променила животe људи, а на добром је путу да промени и читаву људску цивилизацију.
Почело је као омогућавање приступа информацијама, али је одавно прерасло ову
димензију и постало буквално одређујући фактор човековог живота. Донедавно,
компјутери и претраживачи су били неприкосновени. Мантра „даблју даблју даблју
тачка...“ је обележила прву и део друге деценије ХХI века, али то је време сада иза нас.
Последњих неколико година су персонални рачунари,
једноставно, постали недовољни. Са напретком у мобилној технологији и експанзијом коришћења паметних телефона, људи су развили навику и потребу да буквално све
информације имају на дохват руке. И заиста, ко ће, када се појави потреба за
информацијом отићи до канцеларије или куће, укључити компјутер и кренути са
укуцавањем „www...“?
За то се
једноставно нема времена, али ни потребе када је у џепу мобилни телефон који
одавно више не служи само за телефонирање. Концепт „паметних телефона“ учинио
је да се већ говори о посткомпјутерској цивилизацији у којој мобилне апликације
буквално управљају човековим слободним, али и радним временом.
Присутне у
свакој области живота
По неким истраживањима постоји шест категорија
мобилних апликација, и све имају огроман утицај на парадигму савременог живота[1]:
Начин живота (упознавање, фитнес, храна, музика, путовања), Друштвене мреже
(Фејсбук, Инстаграм...), Корисне апликације (подсетник, дигитрон...),
Забава/игрице (Angry
birds...), Посао
(документи, табеле, плаћања) и Вести и информације (B92, Блиц...). Иако би се овде свакако могла додати и категорија
мобилних апликација примењивих у образовању, и у свакој од ових категорија има
места за неки аспект библиотечког пословања, па изгледа сасвим природно дабиблиотечко-информатички
професионалци треба да истражују мобилне уређаје као начин повезивања са својом потенцијалном
и постојећом корисничком
заједницом.[2]
У
библиотекама?
У свом чланку презентованом давне 2011. гофине на
77. Конгресу ИФЛЕ Клаус Чејнова пророчански каже: “Овај развој (коришћења мобилних апликација)
је готово неизбежно праћен губитком важности великог Интернета. Портали и
институционалне веб странице оријентисане ка "пуном сервису" биће
замењене апликацијама и понудама сличним веб-услугама прилагођеним специфичним
сврхама и услугама, који су прилагођени врло конкретним и разноврсним
сценаријима употребе дигиталног света... Интернет ће постати индивидуалан као
живот својих корисника, биће њихов стални пратилац.“[3]Управо то се протеклих година и дешава у библиотечком свету, па су у библиотекарству
развијених земаља услуге персонализоване до нивоа најспецифичнијих потреба свих
категорија корисника.
Скидањем библиотечке мобилне апликације корисник
се већ „обећава“ библиотеци као заинтересован и мотивисан корисник. Услов за
коришћење апликације је давање приступа подацима корисника, а те податке
библиотеке користе за више персонализовану услугу. Са друге стране, корисник је
на само клик од каталога и осталих информација које су му потребне, па ако је
потрага за информацијама које поседује библиотека по интернету пецање у мору,
претрага по сајту библиотеке пецање у базену, мобилна апликација кориснику омогућава
буквално пецање у бурету. Наравно, остају користи већ остварене „класичним“
интернетом, па је библиотека и даље свеприсутна, без зидова и потенцијално
отворена за све, свуда и на сваком месту.
Да ли српске
библиотеке препознају користи мобилних апликација?
Нажалост, стање у српским библиотекама не
одсликава препознавање бенефита коришћења мобилних апликација у пословању.
Истраживање које је аутор овог текста обавио
током маја 2019. године одаје суморну слику. Анкета је укључивала питање о
коришћењу мобилних апликација и претрагу Google Play Store-a i App store-a. Питање је постављено матичним библиотекама, с
тим да оне провере да ли нека јавна библиотека из њиховог округа користи
мобилне апликације. Од 25 анкетираних матичних библиотека у Србији одговорило
је њих 5, а у продавницама мобилних апликација је пронађена још једна
библиотека која користи мобилне апликације у свом раду. Чак 19 матичних
библиотека није одговорило на анкету и претпоставка је да ни оне, ни библиотеке
из њихових округа не користе мобилне апликације.
И врсте мобилних апликације које се у Србији користе
указују на неразвијеност ове потенцијално веома корисне области библиотечког
пословања.
Познати теоретичар иновативних услуга библиотеке,
Јулија Бергман, у истраживању које преноси Гетеов институт[4]
препознаје три врсте мобилних апликација за библиотеке које желе да развијају
своје дигиталне стратегије: апликације за библиотечке каталоге које омогућују
онлајн приступ, апликације за вредне фондове којима се омогућује приступ
посебним деловима архива - попут вредних рукописа - и, коначно, апликације за
проширену реалност у којима се комбинују информације из физичког света и онлајн
подаци.
(Веома)
кратак преглед постојећег стања
Чини се да су најмање захтевне апликације за
каталоге и библиотеке, и у Србији библиотеке имају готову мобилну апликацију коју већ
сутра могу да користе. Наравно, реч је о апликацији mCOBISS[5],
Виртуелна библиотека Србије на мобилним
уређајима која
омогућаваприступ
информацијама у више од 178 библиотека у Србији. Било када и са било ког места
корисник може да потражи и резервише књигу, часопис, новине, ДВД, продужи рок
позајмице, очита бар-код (ИСБН и ИССН), направи списак омиљених књига и подели
га с другима или да погледа локацију библиотеке на карти и смернице за пут до
библиотеке.
Условно речено, у ову категорију апликација спада
и апликација[6]
коју је израдила Библиотека града Београда. Ова најмање захтевна апликација
представља веб сајт оптимизован за коришћење на мобилним уређајима, али је
прегледна, информативна и садржи приступ каталогу библиотеке. Овакви пројекти
су добар увод у навикавање корисника на библиотечке мобилне апликације и
напредније покушаје коришћења ове врсте приступа информацијама.
У другу врсту апликација спада апликација
"Каталог приступачних књига"[7]коју је урадила Народна библиотека Ужице, а која омогућава особама
са тешкоћама у читању да претраже фонд Народне библиотеке Ужице у коме се
налазе аудио књиге и књиге на Брајевом писму. Апликација је добро урађена,
оперативна и представља добар пример за библиотеке и велику подршку Ужичанима и
житељима Златиборског округа који имају потешкоћа у читању. Такође, ова
апликација промовише ужичку библиотеку као значајан фактор у локалној
образовно-културној понуди, али и као лидера у напредним технологијама међу
библиотекама у Србији.
Што се тиче ове врсте апликација, осим помоћи
особама са потешкоћама у читању, могло би се очекивати да библиотеке крену са
израдом апликација у којима би читаоци имали приступ Завичајном фонду или Фонду
старе и ретке књиге, али и посебним фондовима попут легата и слично.
Апликације за проширену реалност у библиотекама у
иностранству до сада су коришћене углавном за „виртуелне шетње“ кроз градове у
разним временским периодима. Ове апликације јесу најзахтевније за израду, али
могу да промовишу библиотеку као значајан чинилац туристичке понуде града. На
тај начин се најбоље води борба за видљивост у локалној заједници, па и за
видљивост у изради и одобравању буџета установе. Проблем је што је израда
оваквих апликација скупа и нема много библиотека које би могле да се ухвате у
коштац са трошковима израде. Аутору текста је познато да је неколико библиотека
у Србији аплицирало са оваквим пројектима код Министарства културе, али за сад
нису добиле подршку за израду апликација проширене реалности.
Закључак
Да закључимо. Ситуација са коришћењем мобилних
апликација у библиотекама у Србији је суморна, али је барем јасна. Постоје
многобројни бенефити коришћења таквих апликација, у неким библиотекама већ се
ради са њима, у некима постоји свест о потреби коришћења, али у већини
библиотека још није ни закорачено у овај простор библиотечких услуга.
Решење се назире у стратегији дигитализације која
је у библиотекарству Србије одмакла, а која ће свакако подићи свест о коришћењу
(и) мобилних апликација у библиотечкој пракси. Надам се да ће и овај рад бити
скромни допринос на том путу у будућност.
[3] Mobile Applications, Augmented Reality, Gesture-Based Computing and
more – Innovative Information Services for the Internet of the Future: the Case
of the Bavarian State Library, Dr Klaus Ceynowa, https://www.ifla.org/past-wlic/2011/122-ceynowa-en.pdf преузето 07.06.2019.
The
real purpose of innovative services in the library
Сажетак
И после 25 година интензивног промовисања иновативних
услуга у библиотеци, у реалном окружењу наших, али и светских библиотека
постоје велике дилеме. Несумњиво је да постоје две врсте библиотекара - „класични
библиотекари“, колеге који се иновацијама као нечему супротном духу
библиотекарстава у старту противе, као и они који их са пуно ентузијазма, а
мало критичког размишљања креирају,
усвајају или спроводе. Чини се, ипак, да ни једној, ни другој групи није у
потпуности јасна сврха тих иновативних услуга.
У некој врсти студије случаја две измаштане
библиотеке, две измишљене, а ипак веома стварне библиотекарке, аутор је ову
тезу проверио и покушао да одговори на питање: чему служе иновативне услуге у библиотеци и да ли увођењем тих
услуга библиотека престаје да буде библиотека?
Трејси
Хејгер је тога дана последњи пут прошетала кроз просторе библиотеке у
Вестберију у Вајлдшајру. Гасећи светла и затварајући врата сада већ испражњених
просторија, сећала се првих дана свог рада у библиотеци.
Откад је
била дете привлачила су је библиотеке - та места у која сеу то време улазило
као у храмове.У тим здањима сећања на прошлост, али и учења за будућност, увек је владала тишина, само понекад прекинута звуцима
отварања и затварања књига, ударања печата и шуштања лисних каталога. Старе
зграде са улаштеним паркетом и старинским намештајем и полицама су за Трејси били чудни и пријатни џепови тишине у узбурканом мору свакодневног
ужурбаног и бучног живота на улицама.То је
одговарало њеном темпераменту, па је од малих ногу у библиотекама проводила што
је више времена могла, сладећи се миром и пригушеном светлошћу што се пробијала кроз узане прозоре и
завесе.
Та света
тишина и неометана, фокусирана пажња омогућавали
су јој да ...чита. Да се пренесе у неке друге светове у којима је све било
могуће и у којима није била стидљива девојчица из британске провинције
осамдесетих година 20-ог века, већ принцеза, светски путник, научник,
астронаут... Путовања
на која је ишла читајући још су је више учврстила у уверењу да су библиотеке
заправо портал између димензија, па јој
је било још јасније зашто библиотеке изгледају потпуно другачије од свега око
њих.
Уживала
је до свог
тинејџерског доба. Онда више скоро да није било друштвено прихватљиво да превише
времена проводи у библиотеци. Тешко, али одлучно, смањила је време боравка у библиотеци, али је у себи све време знала да ће се
библиотеци вратити кад буде дошло време за одабир онога чиме ће се у животу
бавити.
Тако је
и било. Завршила је библиотекарство на Унивезитету у Шефилду и вратила се у
родни град. Стара библиотекарка Меган,првосвештеница
локалне библиотеке,
предала јој је дужност као да је уводи у неке античке мистерије. Трејси се
помало тако и осећала док је заузимала место иза пулта – нова посвећеница
прастарог култа настављала је вековну традицију.
Првих
година је и било онако како је очекивала. Била је Сфинга која је стајала између
читалаца и књига и волела је да постави нека питања кориснику који би по књигу долазио. Њена услуга није зависила од тачних одговора – свима
је увек налазила оно што им треба – али је ретке разговоре са стварним посвећеницима култа књиге сматрала
додатним бонусом у послу који је ионако обожавала.
Али,
убрзо је све пошло наопако...
Интернет
који је у почетку доживљавала као огромну библиотеку и радовала му се као и
сваком помоћном средству у светом занимању библиотекара, постао је конкуренција
и претња. Лак приступ знањима која су се раније могла наћи само у библиотеци
учинили су да је постепено почео да се смањује број читалаца – млађи су се у
потпуности окренули интернету, старији су на мрежи брже и лакше долазили до
приручника, речника, кувара... Смањивао се број посетилаца програма и учесника
у активностима, док су само најљући противници интернета, у већ поодмаклим
годинама боравили на Завичајном одељењу тражећи на микрофилмовима и у прашњавим часописима (своју) бољу прошлост.
Одборници,
и сами фасцинирани морем података који су сада били доступни свуда и свакома,
почели су да се запиткују о сврси трошкова набавке нових књига, па се буџетска
штедња увек прво исказивала у смањењу опредељених средстава намењених
финансирању библиотеке. Куповано је мање књига, давано је мање новца за
програме, завичајна збирка се није повећавала, а све се мање улагало и у сам простор
библиотеке. На крају се Трејси
и сама
предала и престала да покушава да убеди власти да библиотеке треба да опстану,
управо онакве какве су биле хиљадама година. У скупштини више није било никога
ко би био способан да чује и разуме ту поруку.
Трејси
је у једном тренутку прошла поред некадашње читаонице стручне литературе и
сетила се како се смејала библиотекарским покушајима да избегну неизбежно.
Публикације ИФЛА-е су тих година редовно стизале у библиотеку. Само их је
једном погледала и схватила да ИФЛА својим смерницама хоће да од библиотеке
направи нешто друго, нешто што на библиотеку уопште није личило. Говорило се о
„библиотеци као центру локалне заједнице“, о „проширивању утицаја“, о
„иновативним услугама“ које би, чинило јој се тада, од библиотеке направиле
вртић, завод за запошљавање, неку врсту пољопривредне станице или играоницу и
интернет-кафе...
Тада,
али и данас, мислила је исто: чему новотарије ако ће оне од библиотеке
направити нешто друго, а не храм књиге и заљубљеника у писану реч? Ако
библиотеке опстану као „мејкер спејс“, да ли су, заправо, уопште опстале? Зато
је, и на дан затварања, доживљавала себе као епског јунака који је погинуо не
правећи компромисе и часно бранећи неодбрањиво.
Изненада,
испред библиотеке је угледала „покислу“ групу људи различитих година, препознајући у њима најжилавију у
најдуговечнију групу локалних заљубљеника у књигу – чланове Читалачког клуба
Вестбери. Знала је да ће је они разумети. Људи њеног кова, погледа на свет,
морали су да схвате да је једноставно дошло време за растанак.
Пошто
прозборише коју реч
на рачун
општинара и буџета, Трејси им је, као и безброј пута до тада када није имала
књигу која им је била потребна, дала информацију коју су потражили прво
погледима, а потом и речима. Та информација овога пута није била о томе где
могу да нађу жељену књигу, већ да ли некако могу да наставе да се друже уз мистерије,
чај и колачиће сада, када је тихо уточиште у Вестберију затворило своја врата.
У
тренутку док је изговарала информацију потребну њеним корисницима, свесна да је
то вероватно последња информација коју као библиотекар библиотеке у Вестберију даје својим корисницима, она погледа у лепо осветљено здање
преко реке, око пет миља удаљено, а опет видљиво у тамнозеленом вајлдшајерском
сумраку. И тада јој, одједном, попут муње која пара небо у олуји, постаде
јасна дубина и неповратна катастрофалност њене грешке:
„...Најближа
вам је библиотека у Троубриџу, она има добар читалачки клуб. Мислим да им је
вечерас баш вече мистерија. Јавите се Вилми Демпси, она ће вам дати детаље...“
Није могла да верује да то изговара, али је инстинкт библиотекарке да обезбеди
благовремену, проверену и тачну информацију и овога пута победио. Заиста је
требало да се јаве Вилми, оној истој Вилми која је од библиотеке „направила
неки безлични општински сервис“ за незапослене, фармере, доконе домаћице које
украшавају кутије декупажом...
И заиста, „Јавите се Вилми да би наставили да уживате у
разговору о прочитаним књигама...“ је била не само благовремена, проверена и тачна
информација, већ и неприкосновена
истина. Библиотека у Троубриџу је можда била и играоница, и пољопривредна станица, и завод за запошљавање и
адвокатска канцеларија за сиромашне, али
је дефинитивно била и библиотека. У овом тренутку, а готово сигурно и
убудуће, библиотека у Вестберију је била само закључана зграда са погашеним светлима...
У
Троубриџу – потпуно друга слика.
Ова библиотека
свакако није била тихо место јер се у мејкер-спејсу управо одржавала радионица
за старије основце. Млада волонерка, ученица КЕТС колеџа из Кентерберија је у
оквиру своје летње праксе подучавала клинце из целе области коришћењу 3Д
штампача. Овога пута су правили воће и простор је одјекивао одушевљеним
узвицима деце. Нека су фарбала формиране облике, док су друга задивљено
посматрала штампаче и којима су се ни из чега лагано стварале шљиве и јабуке. Вилма
је нехотице застала и уживала у призору неколико минута.
Прекинула
ју је нотификација са апликације онлајн пијаце – још један фармер се пријавио
за онлајн продају својих производа. Још откако је пре неколико година уз
подршку Програма руралног развоја Енглеске промовисала пројекат Фармлиб, већина
пољопривредника из области почела је да долази у библиотеку, прво стидљиво,
само да би присуствовала радионицама о финансијској подршци владе, а затим све
слободније и чешће користећи растућу библиотеку стручне литературе намењене
фармерима. Млађи пољопривредници су већ били вешти у коришћењу интернета, али и
неколико сениора је после одрађене обуке почело да промовише и продаје своје
производе преко интернета – хвалећи библиотеку код свог одборника.
Ова
нотификација је Вилму подсетила да за десетак дана истиче рок за аплицирање за
постер сесију на овогодишњем конгресу ИФЛЕ у Атини. Далеко је одмакла у том
послу па је хтела још једном да провери коју би још активност могла да „угура“
на постер јер је желела да све лепо из своје библиотеке подели са колегама на
конгресу. Финансирање њених путовања на конгресе ИФЛЕ није био проблем откад
је, као пример сарадње са локалном самоуправом, пре неку годину повела са собом
у Вроцлав члана окружне владе задуженог за културу и образовање. Функционер се
дивно провео и сада је свестрано лобирао да је пут на конгресе ИФЛЕ заправо
ствар за коју треба дати новац из буџета.
Сећајући
се тога са осмехом, она седе за компјутер и махинално прво отвори имејлове. Први
имејл је била потврда да ће за 15 дана у Пословном клубу библиотеке познати
економиста Џон Заркоф одржати предавање о старт-аповима и пословним
инкубаторима. Предавање је намењено младим људима који започињу бизнис и Вилма
провери да ли имејл листу посетилаца клуба треба допунити неким новим именима. Проверила
је пословни регистар, забележила називе и контакте две-три нове фирме које су
се отвориле од последњег састанка и додала адресе на листу.
Потом је
отворила нацрт постера и установила да је погодила и дизајн и распоред активности
библиотеке у протеклом периоду – у центру постера били су Читалачки клуб и
Завичајно одељење које је овога пута представљено најављивањем реконструкције
борби вођених пре триста и више година у Вајлдшајеру и околини. Остале
активности су се попут грана дрвета шириле по постеру, некоме можда
атрактивније на око, али Вилми некако мање важне...
И она је
од малих ногу желела да се бави библиотекарством. Током школовања је похађала и
интернет и пословне курсеве, у једном тренутку је добила примамљиву понуду
једне светске консултантске фирме, али се оглушила о тај зов финансијских
сирена. Уз чуђење својих колега, чим се појавила позиција у Троубриџу,
пријавила се за посао у библиотеци. И радила га је добро већ петнаестак година.
Одмах по
доласку је оживела Читалачки клуб који је замро седамдесетих година прошлог
века. У Завичајном одељењу је урадила добру ревизију и оставила заиста битне
ствари за прошлост области. Окупила је заљубљенике у локалну историју
направивши од библиотеке место реконструисања средњевековних вашара, представљање
приватног живота старих Троубриџана, штаб за планирање одавно вођених битака. А
заљубљеника у историју краја, љубитеља старих заната и викенд ратника било је
више него што је могла да претпостави...
Ипак, штреберски
нерв јој није дозвољавао да не прати актуелну литературу из библиотекарства, па
је све што је долазило из ИФЛЕ проучавала и покушавала да примени у библиотеци.
Остварила је низ „небиблиотечких“ активности за које су јој колегинице из
окружења говориле да су непотребне, да су чак завера да се библиотекарство
уништи. Међутим, баш те активности су јој у библиотеку довеле (како се данас
лепо каже) недосегнуте кориснике, библиотека је постала видљивија, а те групе
су се увек радо одазивале позиву да помогну у лобирању код локалних власти.
Решила је проблем буџета, али је повремено помишљала да су колеге класични
библиотекари у праву и да она инсистирањем на „иновацијама“ издаје идеју
библиотекарства створену још у Вавилону и Александрији.
Баш зато
је сваки вишак новца усмеравала у набавку књига, довођење реномираних писаца,
као и у активности Читалачког клуба и Завичајног одељења. Бесомучно их је
рекламирала, ангажовала познате личности да привуку људе у библиотеку, а сваки
хир локалних заљубљеника у историју је испуњавала без поговора. Управо се
припремала ре-креација битке код Лејзи крика, а она је успела да набави реплике
наоружања (униформе су учесници углавном имали), опремила је „штабове војски“
испред библиотеке, а најава догађаја је ишла и на великим медијима. Наравно,
књиге које описују тај период су представљаневећ месец дана и читав град је живео у знаку библиотеке и локалне
прошлости.
Али,
нешто је ишчекивала са још већим узбуђењем. Обновљени простор Читалачког клуба
је вечерас чекао своје чланове на вечери мистерија. Претпостављала је да ће
данас ту бити и чланови угашеног Читалачког клуба из Вестберија. Простор је
проширен, па ће бити места и за њих, али за Вилму ту никад није била реч о
масовности. Било јој је драго што комшије неће остати без свог места за
уживање, и потрудила се да ове вечери и послужење буде мало богатије. Али,
опет, није реч ни о чају и колачићима. Кад год је имала времена, долазила је да
посматра, а понекад и да учествује у разговорима који су се ту одвијали. Црпела
је енергију за посао из тих ужарених погледа, страсти са којом су описивани
јунаци књига и њихови поступци. Понекад није било најјасније да ли учесници у
разговору причају о књизи или о својим животима, и знала је да је управо то она
магија коју библиотеке нуде својим корисницима већ вековима...
Путовање,
одмор, информација, савет, лек, бекство од стварности, хумор, размишљање о
животу... Нико није расписивао конкурсе за донације које људима обезбеђују ове
ствари. То је била...основна функција књиге, па самим тим и библиотеке. Донекле
трансцедентална и не увек разумљива људима који доносе одлуке у локалној
самоуправи. Вилма је то схватила убрзо по започињању своје библиотечке
каријере.
Срећом,
схватили су то и доносиоци одлука у библиотечком свету, и тако су настале прве,
друге, треће смернице ИФЛЕ које су чувале библиотеке у свету промена. Чувале су
их – променама.
Зато је
вечерас библиотека у Вестберију мрачна зграда, а у библиотеци у Троубриџу и
даље траје библиотечка магија. И чини нам се да је то одговор на питање: Која
је то најважнија сврха библиотечких иновативних услуга? Храбро кренути у сусрет
новим фронтовима и однети победу на сваком од њих.
The
real purpose of innovative services in the library
Even after 25 years of aggressive
promotion of innovative services at the library, in the real world there still
exist major predicaments.
Undoubtedly, there are two types of
librarians. The “classical librarian” who is usually against innovation as it
is in contrast to the inherent spirit of the library. On the other side we
observe enthusiastic librarians who, without a second thought, create, accept
and put in motion these innovations.
However, neither of the groups seem
to have a solid grasp of what these innovative services represent.
In a case study of two imagined but
yet real librarians, one author has tried to test this thesis and answer the
following question: What purpose do innovative services at the library serve
and if by introducing these services a library stops being a library?
Key words : Case study, experience,
library, innovation, services, purpose, representation
Opet je blagosloveno vreme odmora. Ljudi grčevito beže iz svojih kuća,
stanova, gradova, država...Srećniji dalje, nesrećniji bliže, ali beže.
Prosto, egzodus! Taj fenomen, čini se, u čoveku nastane čim nesrećnik
sebi prvu stalnu kuću sagradi i stalni posao nađe. Dakle, čim sagradi
kuću, odmah traži način da na nedelju -–dve u toku godine iz nje
pobegne. I to se krstilo i krsti se -–odmor. Na tom i takvom odmoru
ili rintaš u svojoj bašti, ili navijaš sat da ti ne propadne plaža,
secaš vodu iz obližnjeg bunara ili nosaš tamo i ovamo dušeke i
suncobrane, goriš ili kisneš, ali ne odustaješ. Na kraju, dolaziš kući
iscrpljen(a), da se odmoriš. Ali, ne izvučeš pouku. Svake godine mora se
na odmor...A ne znaš zbog čega. Vaistinu, šta je to što nas tera na
tu robiju? Umor svakako nije, jer se počesto na odmoru čovek više umori
nego na poslu koji radi. Možda je grm u kome ovoga puta leži zeka na
nekom sasvim drugom mestu. Ono što pošteni srpski odmor podrazumeva
je, naime, uvek obavezna izmeštenost iz mesta u kome subjekat provodi
svoju kukavnu egzistenciju. Naime, retki su (za sada) primeri odmora
tokom kojeg individua ostaje u mestu boravka, a i ako ostaje, trudi se
da najrazličitijim sredstvima (spuštene roletne, muzika, knjige)
postigne bar duhovnu izmeštenost. To svojevrsno udaljavanje izgleda
najbolje odmori i opusti čoveka. Nisam sklon mizantropskim teorijama
da se čovek, jednostavno, umori od svojih bližnjih, i mora od istih da
tokom dve-tri nedelje godišnje pobegne. Društveno biće, kakvim je čovek
stvoren, ne može se tokom dve nedelje, kopernikanski pretvoriti u
suprotnost svojoj suštini. Zašto bi se, inače, čovek i na odmoru trudio
da upozna neke fine ljude? Gore narečeno udaljavanje nije dakle od
drugih ljudi, već od samog sebe. A ako je čovek dovoljno iskusan da
prepozna ono što ga na odmor tera, tokom tog udaljavanja
(distanciranosti), mora da usledi i samoposmatranje (autoopservacija).
Dugogodišnje samoposmatranje iz daljine, omogućuje čoveku da, iako
pritisnut talasima stresnih situacija, ne zaboravi šta je najvažnije, i
da uvek na umu ima sebe kakav je bio dok je svet još bio mlad. Jer,
daljina razgrće maglu svakodnevnog i vraća čoveka onome što je njegova
suština. Dovoljno iskusnog odmordžiju prepoznaćete po anđeoskom pogledu i
ljubavi prema svim ljudima koju on prosto isijava po povratku sa
letovanja. Tajna je vrlo prosta: sagledavši svoj život iz daljine,
iskusni odmordžija vidi šta je u njemu zaista veliko ( snaga sadržana u
upornosti, sposobnosti, veri, ljubavi i dobroti), a šta je zaista
nevažno (problemi i poteškoće sa kojima se čovek bori). Bljesne pred
njim tako lepota šume života nezaklonjena drvećem životnih sitnica. I
daruje mu onaj anđeoski pogled o kome govorismo... A vi...? Jeste li vi bili na odmoru...? Jeste li shvatili suštinu odmora...? Jeste li se odmorili...?
Posejao sam poglede od Baltika do Mediterana, i sada
mi u glavi rastu sećanja…Ponekad sećanja i unapred rastu, znam, bez semenja
pogleda. Kao kada čovek u sebe zasadi samo sadnicu nečije knjige, plod tuđeg sećanja.
Dve vrste putovanja, fizičko i duhovno, na zajedničkom poslu daju najbolje
rezultate. Tada, na primer, Veneciju, sve gledajući oko sebe, čovek gradi po
skelama Milete Prodanovića ili Milorada Pavića, i ta mu slika u duši ostaje,
neraskidivo pomešana i potpuno neobjašnjiva. Pa, drugi put kad dođe, shvati šta
je narod rekao onim da se “dva puta u istu reku ne može ugaziti”…
Putniku
se u punom sjaju ponovo otkrije i stara mudrost da čovek sebe i svoju zemlju
izdaleka najbolje vidi, jer će teško sužanj tamnicu svoju tačno opisati? Do tančina
čovek koji nikada iz kuće nije izašao poznaje unutrašnji raspored soba i nameštaja,
ali je spoljašnji izgled zdanja za njega vrhunska, kosmička tajna. I kad jednom
iz kuće izađe, kada svoju kuću uporedi sa drugim kućama, čovek shvati ili
lepotu ili nakaradnost svog doma. Ukratko, shvati da li je arhitekta slagao
kada mu je o kući govorio…
Junaci
knjiga nikad ne analiziraju stranice na kojima su opisani. Junak je sveznajući
pripovedač tek kada govori u prošlom vremenu, to jest, kada opisuje događaje u
kojima je (već) suviše kasno intervenisati. I tu se nameće jedna analogija (šta
ćete, od “Sumatre” naovamo, analogije objašnjavaju dublje tokove sudbine…).
I
u svakodnevnom životu o prošlosti uglavnom govore oni gore pomenuti koji svoju
zemlju, svoju kuću, svoju palatu poznaju iznutra, ama o spoljašnjem izgledu
samo nagađaju. O prošlosti govore junaci koji iz svojih knjiga nisu nigde
mrdnuli, pa su morali da sačekaju kraj da bi shvatili celinu. O prošlosti
govore junaci ne-čitaoci i junaci ne-putnici.
Lako
je razumeti te ljude. Zaista, lepih priča ima u prošlosti…I zamkova i kraljeva… I
vitezova i lepotica… I aždaja i svetaca… Mnogo priča, celog života da ih
pripovedaš i sa ponosom da ih se sećaš. Iz svoje knjige, iz svoje kuće da ne
izađeš, a da ti bude zanimljivo. O drugim kućama i drugim knjigama da ne razmišljaš,
i ceo svoj vek u četiri zida da provedeš.
Divim
se tim ljudima, ama izdaleka. Bez putovanja i knjiga, bez zavirivanja u tuđe
predele i tuđe egzistencije nekako bih se osećao uskraćenim. Kao u zatvoru, na
pravdi boga. Jer, naše sam stare priče pročitao i predivne su. Srbiju sam
prokrstario uzduž i popreko i lepše zemlje nema na planeti.
Ali,
putnik sam i čitalac i u bašti mi cveta i cvetaće mi akobogda, još hiljadu
cvetova sećanja. Mojih i tuđih. I razlike među njima nema…
Lektorišem roman
čiji deo radnje se odvija u Paklu. Da, da, u onom užarenom mestu
gde se grešnici muče do Sudnjega dana. Roman je hrišćanski pisan,
ali i u njemu se vidi da su Raj i Pakao samo metafore i da zapravo
čovek bira da li će mu se život (ali i život posle života)
odvijati u Raju ili u Paklu.
Ali o drugoj
metafori danas pišem... O metafori božanske vatre koju je Prometej
oteo od bogova i dao čoveku. I naravno, u krivu su svi oni koji
zamišljaju kako Heroj otima ugarak sa božanskog roštilja dok su
Zevs i družina zauzeti orgijama. U krivu su i oni koji zamišljaju
kako Prometej taj ugarak sav zadihan nosi nekom grčkom seljaku u
Arkadiji, a ovaj, ispekavši prste po prvi put, zahvalno kreće da
peče komad jaretine...
O božanskoj je
vatri reč, braćo. Tu vatru je Prometej ukrao bogovima i dao čoveku
da postane Čovek.
Možete je nazvati
dušom, ljubavlju, inteligencijom, dobrotom... Svim onim što čoveka
razlikuje od životinje. Ja ću je zvati jednostavno, vatra - koju
svako u sebi mora da ima. Koju zapali u sebi još u detinjstvu kad se
začudi pred lepotom života i zavoli taj život po prvi put.
Ta vatra, kao i
svaka druga, mora da se održava. Najbolje je to činiti uživanjem u
životu i poslu, čitanjem knjiga, putovanjima, činjenjem dobrih
dela, unošenjem radosti u živote oko sebe. Treba tu vatru štititi
od tmurnih i kišovitih ljudi, bežati od njih, ako se već ne daju
zagrejati.
Nikome ne treba da
pričate da imate tu vatru u sebi. Ljudi je jednostavno primete... I
prilaze da se ogreju. Uživaju u vama, u njoj i sećaju se te vatre
kao što se promrzli putnik seća svog ognjišta dok pogledom traži
konačište u hladnoj noći.
Savremeni britanski pisac Nik Hornbi u
svojoj knjizi ''Kako biti dobar'' do krajnjih konsekvenci dovodi svuda
proklamovani, politički korektan, savremeni zapadnjački humanizam. Jedan od
junaka ovog realističnog, a opet duboko filozofskog dela otresa se licemernog
apstraktnog čovekoljublja (koje se ogleda u zgražanju nad ratnim zločinima na
divljem Balkanu, i na povremenim uplatama humanitarnim fondovima) i u svojoj
kući u finom londonskom predgrađu pravi svojevrsni azil za beskućnike. Akcijama
i proklamacijama u istu avanturu poziva i svoje komšije.
Naravno, glavni junak knjige je druga
osoba, reklo bi se pravi ''junak našeg doba'', žena razapeta između svog hrišćanskog
vaspitanja (čiju doslednu primenu vidi u sopstvenoj kući) i prokletog, ali
udobnog komfora sređenog (malo)građanskog života.
Gde smo tu mi, ljudi sa ruševina (morala
i zgrada)? Da li zaista imamo toliko snage i manevarskog prostora za
razglabanje o licemerju, moralu, žrtvi i poboljšanju stvari, makar i u svojoj
ulici?
E, pa mi smo usred priče dalekog
britanskog spisatelja, usred dileme koja će odrediti naš život, ali i život
naše dece i naše otadžbine! Dragi moji sapatnici, mi, normalni ljudi smo na sredini
puta na čijem jednom kraju piše DATI (darivati zaveštati, ostaviti,
pokloniti...) SVOME NARODU, a na drugom kraju piše UZETI (oteti, opljačkati,
utajiti, ukrasti...) OD SVOGA NARODA.
Nećemo o politici. Ovo je transstranačko
i nadpolitičko pitanje. Politika je jedna od hiljadu polja na kojima se igra
ova igrica. Glavno polje na kome se DATI i UZETI rvu do smrti su – naše duše.
Dokazano je da u ovom meču inteligencija, obrazovanje, vaspitanje i okruženje
ne igraju nikakvu ulogu: pametni otimaju, glupi kradu, siromašni daruju,
seljaci zaveštavaju, akademici pljačkaju...
Takođe, ma koliko to privlačno zvučalo,
nije ni do iznosa – ne pali ono ''oni su uzeli 1,8 miliona evra, a ja samo 1,8
evra''. Lopov si, pa to ti je.
Dakle, izgovora nema. Sve je samo do nas,
do naše odluke.
Opšte je poznato da u grob možete poneti
samo ono što može stati u prostor nešto manji od dva kubna metra. Staju tu
zlato i mobilni, ali malo šta drugo. Opljačkaćete za života, deca će vam to
rastrošiti i unuci će, ako ne naslede ljubav prema radu – a od pljačkaša se to
ne nasleđuje - opet biti golje.
Možete biti brzi, sposobni, jaki,
pametni, okretni. Možete doći na položaj sa koga možete mnogo dati ili mnogo
uzeti svome rodu i otadžbini. Tada, zapamtite: u večnost ne primaju razbojnike
i secikese – ma kako fina odela nosili.
Zato, onima koji osećaju svoju veličinu,
iskreno preporučujem davanje.
U svom Hazarskom
rečniku nesuđeni srpski nobelovac Milorad Pavić na jednom mestu citira
izgubljeni primerak Daubmanusovog Hazarskog rečnika iz 1691. navodeći neobičnu
sentencu Reč postade meso. On tu svakako samo doslovno podseća da u
početku beše reč, i u svom postmodernističkom maniru traga za onim
trenutkom kada je Gospod iz Logosa stvorio sve ostalo. Ili, možda, pisac
misli pomalo na sve nas?
Od
stvaranja sveta, dragi moji, po vizantijskom računanju vremena prošlo je 7523
godine, od Daubmanusovog Hazarskog rečnika 324, a od Pavićevog 31 godina. Da li
je moguće da jedna legenda i dve stare knjige (od kojih jedna i ne postoji) u
današnje vreme, ovakvo kakvo je, i današnjim ljudima, ovakvim kakvi su, može ikako
da pomogne?
Svakako
da može. Sada, dok čitate ove redove, zastanite i razmislite o moći reči. Otkud
zagonetni početak Biblije Iskoni bi slovo? I kako to iz reči nastade ono
moćno biće, kadro da stvori Nebo i Zemlju? I koja je čarolija potrebna da iz
reči nastane meso?
Na
žalost i na sreću, toj čaroliji prisustvuje ljudska vrsta od svog nastanka. Od
prvog rata u kome su ljudi poginuli zbog uvrede časti do 11. septembra, ali i
od pronalaska točka do spuštanja na Mesec. I dobru i zlu koren je reč. Ona sama
je čarolija koja je uvek na početku svega, i koja je sposobna da se pretvori u
meso.
Poštujemo
li mi to božanstvo reči? Naravno da ne! Reči sa Gazimestana 1989, reči iz TV
dnevnika devedesetih, reči knjiga sa nacionalnom tematikom u hiljadama konkretnih slučajeva
poput zlih duhova su zaposeli konkretne ljude (postale su meso, zar ne?) koji su
činili zlo drugima. I danas, demokrate i evropejci svesno plasiraju
govor mržnje prema drugima i drugačijima, nadajući se da će te reči mržnje
postati, ako ne meso, a ono bar glasački listići sa zaokruženim njihovim
imenom.
Tragično
bi bilo da dva puta u deceniji zaboravimo na mudrost predaka koja nam poručuje
da jezik kosti nema, ali kosti lomi, i da se opredeljujemo po onome uh,
ala mu je skresao!
Za početak poštujmo i u životu i u politici
one koji poštuju Reč, oprezno koristeći njene moći. One koji nas na konferencijama
za štampu, ali i u privatnim razgovorima ne zasipaju svakodnevno senzacionalnim
saznanjima o ovome i onome. Kao što reče Niče, mudrost nikada nije
stanovala u galami pijace, već u visokim gorama razmišljanja u osami...
Vesna StepanovićMrzim
zimu. Tačka. Ko ovo što je danas napolju voli, svaka mu čast. Nismo
prijatelji. Proleće - najlepše! Leto - lepo. Jesen ... možda samo ona
rana jesen. I onda opet proleće. To bi bilo od mene na ovu temu. Čekam
proleće!
Vesna Crnogorackad tako isto kaže predsednik, sigurno pomaže...časna pionirska:)
Tuesday at 15:50 ·
Marijana NestorovicDa,da i da! :)))) Pet puta pisah i brisah dalji komentar, tako da ću se zadržati samo na kratkom i jasnom odgovoru.
Tuesday at 17:31 ·
Milun VasicNa kratkom i nejasnom odgovoru...Pa vi tumačite šta je pisac hteo...da kaže...:D
Tuesday at 18:06 ·
Marijana NestorovicHmhhh!
:) Ne provociraj,profeore! Bolje da odgovor ostane nejasan nego da uđem
u diskusiju da li je fer, da li je generalizacija i da li je površno
ako sve ljude sa pozitivnim pristupom životu svrstaš u budale sa
bezrazložnim optimizmom! Eto, malko si me isprovocir'o! :)))
Ivana CvetkovicValjda
postoji pravo na stav. Nešto si osetljiva. Zadrži svoj optimizam i ne
ulazi u diskusije. Ovo je moj odgovor Milunu. Žao mi je ako ti je do
svađe
Yesterday at 00:05 ·
Marijana NestorovicI
ja sam to pravo iskoristila. Rekla bih da ste Vi osetljivi. Nisam
shvatila da je ovo diskusija između Vas i Miluna.I ne, nije mi do svađe
jer to nije u mojoj POZITIVNOJ prirodi. Ali, zahvaliću Vam se na savetu i
drage volje ga prihvatiti.
Ma
Marijana, sve je u redu , nismo mi zaraćene strane, a ni ja nisam
površna , mada težim tome, kako bi mi bilo jednostavnije u životu. Kada
sam imala nekoliko stvarnih problema u životu,(a nisu bile u pitanju
samo opservacije na temu pozit...ivnost)
zaista sam došla do onog šekspirovskog - Spavati, spavati , možda
sanjati...I stvarno, sve prođe kada mu je vreme da prođe, a mi smo tu
samo figure. Inače, znam ja i da budem vrlo vesela (što nema veze sa
optimizmom) verovatno su pitanju ,, žute minute...Izvini ako sam ti
oduzela malo vremena, ne tražim polemiku, samo mi je pauza za
kafu...Pozdrav, neka svako radi kao mu dragoSee more
Ivana CvetkovicKada
si počeo da zazivaš boga? Gde je nestao onaj nesputani mladić modernih
shvatanja, što je ,, kužio svijet,, ? Definitivno se povlačim iz tvojih
diskusija, ništa lično, ali da ne smetam. Vidimo se na poslu
Violeta DimitrijevicPa
ja mislim da pozitivan stav nema mnogo veze sa smehom i zabavom.
Pozitivizam se ogleda u kreativnom rešenju, pozitivnom sagledavanju
problema, aktivnoj borbi, upornom elastičnom stavu, proširenoj slici
situacije, pojednostavljivanju konflikta... Humor doprinosi rasterećenju
ali ne i pozitivnom rešenju uvek. Bar meni, ali svi smo različiti.
Milun VasicIvana!
Taman htedoh da promenim "bog" u "bogovi"...A bogovima se uvek obraćao i
"nesputani mladić modernih shvatanja"...Moraš ih imati u vidu da bi
"kužio svijet"...I nemoj da se povlačiš iz diskusija, baš daješ
doprinos!
Milun VasicKako bi izgledala svetska književnost bez bogova, tih veličanstvenih metafora ljudske iskonske volje za moć?
Yesterday at 14:51 ·
Violeta DimitrijevicManje
metaforično. Kompoziciona tragična krivica je samo sredstvo u službi
proizvoda katarze. Čovek je delatan, buntovan i jak, manipulativno se
koristi višim autoritetom ne bi li ojačao svoju poziciju moći. Čovek je
junak, bog metafora.
Marija CupicOdmah
da ti odgovorim kolega. I mene to iritira već duže ali mislim da mi je
jasno. Pisalo bi profili a ne profil. Velika većina je na slici sa
svojim "najmilijim" kako bi prikrila "muljanje" sa strane. To je
sigurno. A šta misliš o tome kada jedan drugome znaju pasvord a imaju
druge e-mailove???Tajne. Mislim...no comment!
Vesna CrnogoracHm...nisam čitala ovu, al sam čitala ''Kuću u Puertu'', i umetnički dojam nezadovoljavajući...pripovedački
dar : da! Al, kažu da dobro pripoveda i Ljiljana Habjanović...meni to
nije dovoljno..odgovor '' može, ali ne mora da bidne''
20 January at 21:29 ·
Aleksandra PetrovicMeni
je bilo jako simpaticno sto je sama spisateljica, posto su joj urucili
nagradu, izjavila da NIN-ova nagrada ne odlazi uvek u prave ruke. :)
Nisam citala knjigu, ali sam dobila savet od jednog knj. kriticara, koji
je pritom i prof. na fakultetu, a za mene jedan od najboljih danas koji
"citaju" txt, da je citam zipovanu, ili: prvih 40 i poslednjih 40
strana.
Friday at 15:32 ·
Milun VasicValja ponekad i profesora poslušati! :)
1 personLoading...
