Savremeni britanski pisac Nik Hornbi u svojoj knjizi ''Kako biti dobar'' do krajnjih konsekvenci dovodi svuda proklamovani, politički korektan, savremeni zapadnjački humanizam. Jedan od junaka ovog realističnog, a opet duboko filozofskog dela otresa se licemernog apstraktnog čovekoljublja (koje se ogleda u zgražanju nad ratnim zločinima na divljem Balkanu, i na povremenim uplatama humanitarnim fondovima) i u svojoj kući u finom londonskom predgrađu pravi svojevrsni azil za beskućnike. Akcijama i proklamacijama u istu avanturu poziva i svoje komšije.

Naravno, glavni junak knjige je druga osoba, reklo bi se pravi ''junak našeg doba'', žena razapeta između svog hrišćanskog vaspitanja (čiju doslednu primenu vidi u sopstvenoj kući) i prokletog, ali udobnog komfora sređenog (malo)građanskog života.

Gde smo tu mi, ljudi sa ruševina (morala i zgrada)? Da li zaista imamo toliko snage i manevarskog prostora za razglabanje o licemerju, moralu, žrtvi i poboljšanju stvari, makar i u svojoj ulici?

E, pa mi smo usred priče dalekog britanskog spisatelja, usred dileme koja će odrediti naš život, ali i život naše dece i naše otadžbine! Dragi moji sapatnici, mi, normalni ljudi smo na sredini puta na čijem jednom kraju piše DATI (darivati zaveštati, ostaviti, pokloniti...) SVOME NARODU, a na drugom kraju piše UZETI (oteti, opljačkati, utajiti, ukrasti...) OD SVOGA NARODA.

Nećemo o politici. Ovo je transstranačko i nadpolitičko pitanje. Politika je jedna od hiljadu polja na kojima se igra ova igrica. Glavno polje na kome se DATI i UZETI rvu do smrti su – naše duše. Dokazano je da u ovom meču inteligencija, obrazovanje, vaspitanje i okruženje ne igraju nikakvu ulogu: pametni otimaju, glupi kradu, siromašni daruju, seljaci zaveštavaju, akademici pljačkaju...

Takođe, ma koliko to privlačno zvučalo, nije ni do iznosa – ne pali ono ''oni su uzeli 1,8 miliona evra, a ja samo 1,8 evra''. Lopov si, pa to ti je.

Dakle, izgovora nema. Sve je samo do nas, do naše odluke.

Opšte je poznato da u grob možete poneti samo ono što može stati u prostor nešto manji od dva kubna metra. Staju tu zlato i mobilni, ali malo šta drugo. Opljačkaćete za života, deca će vam to rastrošiti i unuci će, ako ne naslede ljubav prema radu – a od pljačkaša se to ne nasleđuje -  opet biti golje.

Možete biti brzi, sposobni, jaki, pametni, okretni. Možete doći na položaj sa koga možete mnogo dati ili mnogo uzeti svome rodu i otadžbini. Tada, zapamtite: u večnost ne primaju razbojnike i secikese – ma kako fina odela nosili.

Zato, onima koji osećaju svoju veličinu, iskreno preporučujem davanje.