Kroz prozor biblioteke

Posejao sam poglede od Baltika do Mediterana, i sada mi u glavi rastu sećanja…Ponekad sećanja i unapred rastu, znam, bez semenja pogleda. Kao kada čovek u sebe zasadi samo sadnicu nečije knjige, plod tuđeg sećanja. Dve vrste putovanja, fizičko i duhovno, na zajedničkom poslu daju najbolje rezultate. Tada, na primer, Veneciju, sve gledajući oko sebe, čovek gradi po skelama Milete Prodanovića ili Milorada Pavića, i ta mu slika u duši ostaje, neraskidivo pomešana i potpuno neobjašnjiva. Pa, drugi put kad dođe, shvati šta je narod rekao onim da se “dva puta u istu reku ne može ugaziti”…

Putniku se u punom sjaju ponovo otkrije i stara mudrost da čovek sebe i svoju zemlju izdaleka najbolje vidi, jer će teško sužanj tamnicu svoju tačno opisati? Do tančina čovek koji nikada iz kuće nije izašao poznaje unutrašnji raspored soba i nameštaja, ali je spoljašnji izgled zdanja za njega vrhunska, kosmička tajna. I kad jednom iz kuće izađe, kada svoju kuću uporedi sa drugim kućama, čovek shvati ili lepotu ili nakaradnost svog doma. Ukratko, shvati da li je arhitekta slagao kada mu je o kući govorio…

Junaci knjiga nikad ne analiziraju stranice na kojima su opisani. Junak je sveznajući pripovedač tek kada govori u prošlom vremenu, to jest, kada opisuje događaje u kojima je (već) suviše kasno intervenisati. I tu se nameće jedna analogija (šta ćete, od “Sumatre” naovamo, analogije objašnjavaju dublje tokove sudbine…).

I u svakodnevnom životu o prošlosti uglavnom govore oni gore pomenuti koji svoju zemlju, svoju kuću, svoju palatu poznaju iznutra, ama o spoljašnjem izgledu samo nagađaju. O prošlosti govore junaci koji iz svojih knjiga nisu nigde mrdnuli, pa su morali da sačekaju kraj da bi shvatili celinu. O prošlosti govore junaci ne-čitaoci i junaci ne-putnici.

Lako je razumeti te ljude. Zaista, lepih priča ima u prošlosti…I zamkova i kraljeva… I vitezova i lepotica… I aždaja i svetaca… Mnogo priča, celog života da ih pripovedaš i sa ponosom da ih se sećaš. Iz svoje knjige, iz svoje kuće da ne izađeš, a da ti bude zanimljivo. O drugim kućama i drugim knjigama da ne razmišljaš, i ceo svoj vek u četiri zida da provedeš.

Divim se tim ljudima, ama izdaleka. Bez putovanja i knjiga, bez zavirivanja u tuđe predele i tuđe egzistencije nekako bih se osećao uskraćenim. Kao u zatvoru, na pravdi boga. Jer, naše sam stare priče pročitao i predivne su. Srbiju sam prokrstario uzduž i popreko i lepše zemlje nema na planeti.

Ali, putnik sam i čitalac i u bašti mi cveta i cvetaće mi akobogda, još hiljadu cvetova sećanja. Mojih i tuđih. I razlike među njima nema…

Lektorišem roman čiji deo radnje se odvija u Paklu. Da, da, u onom užarenom mestu gde se grešnici muče do Sudnjega dana. Roman je hrišćanski pisan, ali i u njemu se vidi da su Raj i Pakao samo metafore i da zapravo čovek bira da li će mu se život (ali i život posle života) odvijati u Raju ili u Paklu.

Ali o drugoj metafori danas pišem... O metafori božanske vatre koju je Prometej oteo od bogova i dao čoveku. I naravno, u krivu su svi oni koji zamišljaju kako Heroj otima ugarak sa božanskog roštilja dok su Zevs i družina zauzeti orgijama. U krivu su i oni koji zamišljaju kako Prometej taj ugarak sav zadihan nosi nekom grčkom seljaku u Arkadiji, a ovaj, ispekavši prste po prvi put, zahvalno kreće da peče komad jaretine...

O božanskoj je vatri reč, braćo. Tu vatru je Prometej ukrao bogovima i dao čoveku da postane Čovek.

Možete je nazvati dušom, ljubavlju, inteligencijom, dobrotom... Svim onim što čoveka razlikuje od životinje. Ja ću je zvati jednostavno, vatra - koju svako u sebi mora da ima. Koju zapali u sebi još u detinjstvu kad se začudi pred lepotom života i zavoli taj život po prvi put.

Ta vatra, kao i svaka druga, mora da se održava. Najbolje je to činiti uživanjem u životu i poslu, čitanjem knjiga, putovanjima, činjenjem dobrih dela, unošenjem radosti u živote oko sebe. Treba tu vatru štititi od tmurnih i kišovitih ljudi, bežati od njih, ako se već ne daju zagrejati.

Nikome ne treba da pričate da imate tu vatru u sebi. Ljudi je jednostavno primete... I prilaze da se ogreju. Uživaju u vama, u njoj i sećaju se te vatre kao što se promrzli putnik seća svog ognjišta dok pogledom traži konačište u hladnoj noći.

Savremeni britanski pisac Nik Hornbi u svojoj knjizi ''Kako biti dobar'' do krajnjih konsekvenci dovodi svuda proklamovani, politički korektan, savremeni zapadnjački humanizam. Jedan od junaka ovog realističnog, a opet duboko filozofskog dela otresa se licemernog apstraktnog čovekoljublja (koje se ogleda u zgražanju nad ratnim zločinima na divljem Balkanu, i na povremenim uplatama humanitarnim fondovima) i u svojoj kući u finom londonskom predgrađu pravi svojevrsni azil za beskućnike. Akcijama i proklamacijama u istu avanturu poziva i svoje komšije.

Naravno, glavni junak knjige je druga osoba, reklo bi se pravi ''junak našeg doba'', žena razapeta između svog hrišćanskog vaspitanja (čiju doslednu primenu vidi u sopstvenoj kući) i prokletog, ali udobnog komfora sređenog (malo)građanskog života.

Gde smo tu mi, ljudi sa ruševina (morala i zgrada)? Da li zaista imamo toliko snage i manevarskog prostora za razglabanje o licemerju, moralu, žrtvi i poboljšanju stvari, makar i u svojoj ulici?

E, pa mi smo usred priče dalekog britanskog spisatelja, usred dileme koja će odrediti naš život, ali i život naše dece i naše otadžbine! Dragi moji sapatnici, mi, normalni ljudi smo na sredini puta na čijem jednom kraju piše DATI (darivati zaveštati, ostaviti, pokloniti...) SVOME NARODU, a na drugom kraju piše UZETI (oteti, opljačkati, utajiti, ukrasti...) OD SVOGA NARODA.

Nećemo o politici. Ovo je transstranačko i nadpolitičko pitanje. Politika je jedna od hiljadu polja na kojima se igra ova igrica. Glavno polje na kome se DATI i UZETI rvu do smrti su – naše duše. Dokazano je da u ovom meču inteligencija, obrazovanje, vaspitanje i okruženje ne igraju nikakvu ulogu: pametni otimaju, glupi kradu, siromašni daruju, seljaci zaveštavaju, akademici pljačkaju...

Takođe, ma koliko to privlačno zvučalo, nije ni do iznosa – ne pali ono ''oni su uzeli 1,8 miliona evra, a ja samo 1,8 evra''. Lopov si, pa to ti je.

Dakle, izgovora nema. Sve je samo do nas, do naše odluke.

Opšte je poznato da u grob možete poneti samo ono što može stati u prostor nešto manji od dva kubna metra. Staju tu zlato i mobilni, ali malo šta drugo. Opljačkaćete za života, deca će vam to rastrošiti i unuci će, ako ne naslede ljubav prema radu – a od pljačkaša se to ne nasleđuje -  opet biti golje.

Možete biti brzi, sposobni, jaki, pametni, okretni. Možete doći na položaj sa koga možete mnogo dati ili mnogo uzeti svome rodu i otadžbini. Tada, zapamtite: u večnost ne primaju razbojnike i secikese – ma kako fina odela nosili.

Zato, onima koji osećaju svoju veličinu, iskreno preporučujem davanje.

U svom Hazarskom rečniku nesuđeni srpski nobelovac Milorad Pavić na jednom mestu citira izgubljeni primerak Daubmanusovog Hazarskog rečnika iz 1691. navodeći neobičnu sentencu Reč postade meso. On tu svakako samo doslovno podseća da u početku beše reč, i u svom postmodernističkom maniru traga za onim trenutkom kada je Gospod iz Logosa stvorio sve ostalo. Ili, možda, pisac misli pomalo na sve nas?

Od stvaranja sveta, dragi moji, po vizantijskom računanju vremena prošlo je 7523 godine, od Daubmanusovog Hazarskog rečnika 324, a od Pavićevog 31 godina. Da li je moguće da jedna legenda i dve stare knjige (od kojih jedna i ne postoji) u današnje vreme, ovakvo kakvo je, i današnjim ljudima, ovakvim kakvi su, može ikako da pomogne?

Svakako da može. Sada, dok čitate ove redove, zastanite i razmislite o moći reči. Otkud zagonetni početak Biblije Iskoni bi slovo? I kako to iz reči nastade ono moćno biće, kadro da stvori Nebo i Zemlju? I koja je čarolija potrebna da iz reči nastane meso?

Na žalost i na sreću, toj čaroliji prisustvuje ljudska vrsta od svog nastanka. Od prvog rata u kome su ljudi poginuli zbog uvrede časti do 11. septembra, ali i od pronalaska točka do spuštanja na Mesec. I dobru i zlu koren je reč. Ona sama je čarolija koja je uvek na početku svega, i koja je sposobna da se pretvori u meso.

Poštujemo li mi to božanstvo reči? Naravno da ne! Reči sa Gazimestana 1989, reči iz TV dnevnika devedesetih, reči knjiga sa nacionalnom  tematikom u hiljadama konkretnih slučajeva poput zlih duhova su zaposeli konkretne ljude (postale su meso, zar ne?) koji su činili zlo drugima. I danas, demokrate i evropejci svesno plasiraju govor mržnje prema drugima i drugačijima, nadajući se da će te reči mržnje postati, ako ne meso, a ono bar glasački listići sa zaokruženim njihovim imenom.

Tragično bi bilo da dva puta u deceniji zaboravimo na mudrost predaka koja nam poručuje da jezik kosti nema, ali kosti lomi, i da se opredeljujemo po onome uh, ala mu je skresao!

 Za početak poštujmo i u životu i u politici one koji poštuju Reč, oprezno koristeći njene moći. One koji nas na konferencijama za štampu, ali i u privatnim razgovorima ne zasipaju svakodnevno senzacionalnim saznanjima o ovome i onome. Kao što reče Niče, mudrost nikada nije stanovala u galami pijace, već u visokim gorama razmišljanja u osami...