Васић Т. Милун (1967)
Народна библиотека „Радислав Никчевић“
Јагодина
Библиотеке: у сусрет новим фронтовима
Стварна сврха иновативних услуга у библиотеци
Libraries: Drawing the battle lines
The real purpose of innovative services in the library
Сажетак
И после 25 година интензивног промовисања иновативних услуга у библиотеци, у реалном окружењу наших, али и светских библиотека постоје велике дилеме. Несумњиво је да постоје две врсте библиотекара - „класични библиотекари“, колеге који се иновацијама као нечему супротном духу библиотекарстава у старту противе, као и они који их са пуно ентузијазма, а мало критичког размишљања креирају, усвајају или спроводе. Чини се, ипак, да ни једној, ни другој групи није у потпуности јасна сврха тих иновативних услуга.
У некој врсти студије случаја две измаштане библиотеке, две измишљене, а ипак веома стварне библиотекарке, аутор је ову тезу проверио и покушао да одговори на питање: чему служе иновативне услуге у библиотеци и да ли увођењем тих услуга библиотека престаје да буде библиотека?
кључне речи: студија случаја, искуство, библиотекарство, иновације, услуге, сврха, заступање;
Трејси Хејгер је тога дана последњи пут прошетала кроз просторе библиотеке у Вестберију у Вајлдшајру. Гасећи светла и затварајући врата сада већ испражњених просторија, сећала се првих дана свог рада у библиотеци.
Откад је била дете привлачила су је библиотеке - та места у која се у то време улазило као у храмове. У тим здањима сећања на прошлост, али и учења за будућност, увек је владала тишина, само понекад прекинута звуцима отварања и затварања књига, ударања печата и шуштања лисних каталога. Старе зграде са улаштеним паркетом и старинским намештајем и полицама су за Трејси били чудни и пријатни џепови тишине у узбурканом мору свакодневног ужурбаног и бучног живота на улицама. То је одговарало њеном темпераменту, па је од малих ногу у библиотекама проводила што је више времена могла, сладећи се миром и пригушеном светлошћу што се пробијала кроз узане прозоре и завесе.
Та света тишина и неометана, фокусирана пажња омогућавали су јој да ...чита. Да се пренесе у неке друге светове у којима је све било могуће и у којима није била стидљива девојчица из британске провинције осамдесетих година 20-ог века, већ принцеза, светски путник, научник, астронаут... Путовања на која је ишла читајући још су је више учврстила у уверењу да су библиотеке заправо портал између димензија, па јој је било још јасније зашто библиотеке изгледају потпуно другачије од свега око њих.
Уживала је до свог тинејџерског доба. Онда више скоро да није било друштвено прихватљиво да превише времена проводи у библиотеци. Тешко, али одлучно, смањила је време боравка у библиотеци, али је у себи све време знала да ће се библиотеци вратити кад буде дошло време за одабир онога чиме ће се у животу бавити.
Тако је и било. Завршила је библиотекарство на Унивезитету у Шефилду и вратила се у родни град. Стара библиотекарка Меган, првосвештеница локалне библиотеке, предала јој је дужност као да је уводи у неке античке мистерије. Трејси се помало тако и осећала док је заузимала место иза пулта – нова посвећеница прастарог култа настављала је вековну традицију.
Првих година је и било онако како је очекивала. Била је Сфинга која је стајала између читалаца и књига и волела је да постави нека питања кориснику који би по књигу долазио. Њена услуга није зависила од тачних одговора – свима је увек налазила оно што им треба – али је ретке разговоре са стварним посвећеницима култа књиге сматрала додатним бонусом у послу који је ионако обожавала.
Али, убрзо је све пошло наопако...
Интернет који је у почетку доживљавала као огромну библиотеку и радовала му се као и сваком помоћном средству у светом занимању библиотекара, постао је конкуренција и претња. Лак приступ знањима која су се раније могла наћи само у библиотеци учинили су да је постепено почео да се смањује број читалаца – млађи су се у потпуности окренули интернету, старији су на мрежи брже и лакше долазили до приручника, речника, кувара... Смањивао се број посетилаца програма и учесника у активностима, док су само најљући противници интернета, у већ поодмаклим годинама боравили на Завичајном одељењу тражећи на микрофилмовима и у прашњавим часописима (своју) бољу прошлост.
Одборници, и сами фасцинирани морем података који су сада били доступни свуда и свакома, почели су да се запиткују о сврси трошкова набавке нових књига, па се буџетска штедња увек прво исказивала у смањењу опредељених средстава намењених финансирању библиотеке. Куповано је мање књига, давано је мање новца за програме, завичајна збирка се није повећавала, а све се мање улагало и у сам простор библиотеке. На крају се Трејси и сама предала и престала да покушава да убеди власти да библиотеке треба да опстану, управо онакве какве су биле хиљадама година. У скупштини више није било никога ко би био способан да чује и разуме ту поруку.
Трејси је у једном тренутку прошла поред некадашње читаонице стручне литературе и сетила се како се смејала библиотекарским покушајима да избегну неизбежно. Публикације ИФЛА-е су тих година редовно стизале у библиотеку. Само их је једном погледала и схватила да ИФЛА својим смерницама хоће да од библиотеке направи нешто друго, нешто што на библиотеку уопште није личило. Говорило се о „библиотеци као центру локалне заједнице“, о „проширивању утицаја“, о „иновативним услугама“ које би, чинило јој се тада, од библиотеке направиле вртић, завод за запошљавање, неку врсту пољопривредне станице или играоницу и интернет-кафе...
Тада, али и данас, мислила је исто: чему новотарије ако ће оне од библиотеке направити нешто друго, а не храм књиге и заљубљеника у писану реч? Ако библиотеке опстану као „мејкер спејс“, да ли су, заправо, уопште опстале? Зато је, и на дан затварања, доживљавала себе као епског јунака који је погинуо не правећи компромисе и часно бранећи неодбрањиво.
Изненада, испред библиотеке је угледала „покислу“ групу људи различитих година, препознајући у њима најжилавију у најдуговечнију групу локалних заљубљеника у књигу – чланове Читалачког клуба Вестбери. Знала је да ће је они разумети. Људи њеног кова, погледа на свет, морали су да схвате да је једноставно дошло време за растанак.
Пошто прозборише коју реч на рачун општинара и буџета, Трејси им је, као и безброј пута до тада када није имала књигу која им је била потребна, дала информацију коју су потражили прво погледима, а потом и речима. Та информација овога пута није била о томе где могу да нађу жељену књигу, већ да ли некако могу да наставе да се друже уз мистерије, чај и колачиће сада, када је тихо уточиште у Вестберију затворило своја врата.
У тренутку док је изговарала информацију потребну њеним корисницима, свесна да је то вероватно последња информација коју као библиотекар библиотеке у Вестберију даје својим корисницима, она погледа у лепо осветљено здање преко реке, око пет миља удаљено, а опет видљиво у тамнозеленом вајлдшајерском сумраку. И тада јој, одједном, попут муње која пара небо у олуји, постаде јасна дубина и неповратна катастрофалност њене грешке:
„...Најближа вам је библиотека у Троубриџу, она има добар читалачки клуб. Мислим да им је вечерас баш вече мистерија. Јавите се Вилми Демпси, она ће вам дати детаље...“ Није могла да верује да то изговара, али је инстинкт библиотекарке да обезбеди благовремену, проверену и тачну информацију и овога пута победио. Заиста је требало да се јаве Вилми, оној истој Вилми која је од библиотеке „направила неки безлични општински сервис“ за незапослене, фармере, доконе домаћице које украшавају кутије декупажом...
И заиста, „Јавите се Вилми да би наставили да уживате у разговору о прочитаним књигама...“ је била не само благовремена, проверена и тачна информација, већ и неприкосновена истина. Библиотека у Троубриџу је можда била и играоница, и пољопривредна станица, и завод за запошљавање и адвокатска канцеларија за сиромашне, али је дефинитивно била и библиотека. У овом тренутку, а готово сигурно и убудуће, библиотека у Вестберију је била само закључана зграда са погашеним светлима...
У Троубриџу – потпуно друга слика.
Ова библиотека свакако није била тихо место јер се у мејкер-спејсу управо одржавала радионица за старије основце. Млада волонерка, ученица КЕТС колеџа из Кентерберија је у оквиру своје летње праксе подучавала клинце из целе области коришћењу 3Д штампача. Овога пута су правили воће и простор је одјекивао одушевљеним узвицима деце. Нека су фарбала формиране облике, док су друга задивљено посматрала штампаче и којима су се ни из чега лагано стварале шљиве и јабуке. Вилма је нехотице застала и уживала у призору неколико минута.
Прекинула ју је нотификација са апликације онлајн пијаце – још један фармер се пријавио за онлајн продају својих производа. Још откако је пре неколико година уз подршку Програма руралног развоја Енглеске промовисала пројекат Фармлиб, већина пољопривредника из области почела је да долази у библиотеку, прво стидљиво, само да би присуствовала радионицама о финансијској подршци владе, а затим све слободније и чешће користећи растућу библиотеку стручне литературе намењене фармерима. Млађи пољопривредници су већ били вешти у коришћењу интернета, али и неколико сениора је после одрађене обуке почело да промовише и продаје своје производе преко интернета – хвалећи библиотеку код свог одборника.
Ова нотификација је Вилму подсетила да за десетак дана истиче рок за аплицирање за постер сесију на овогодишњем конгресу ИФЛЕ у Атини. Далеко је одмакла у том послу па је хтела још једном да провери коју би још активност могла да „угура“ на постер јер је желела да све лепо из своје библиотеке подели са колегама на конгресу. Финансирање њених путовања на конгресе ИФЛЕ није био проблем откад је, као пример сарадње са локалном самоуправом, пре неку годину повела са собом у Вроцлав члана окружне владе задуженог за културу и образовање. Функционер се дивно провео и сада је свестрано лобирао да је пут на конгресе ИФЛЕ заправо ствар за коју треба дати новац из буџета.
Сећајући се тога са осмехом, она седе за компјутер и махинално прво отвори имејлове. Први имејл је била потврда да ће за 15 дана у Пословном клубу библиотеке познати економиста Џон Заркоф одржати предавање о старт-аповима и пословним инкубаторима. Предавање је намењено младим људима који започињу бизнис и Вилма провери да ли имејл листу посетилаца клуба треба допунити неким новим именима. Проверила је пословни регистар, забележила називе и контакте две-три нове фирме које су се отвориле од последњег састанка и додала адресе на листу.
Потом је отворила нацрт постера и установила да је погодила и дизајн и распоред активности библиотеке у протеклом периоду – у центру постера били су Читалачки клуб и Завичајно одељење које је овога пута представљено најављивањем реконструкције борби вођених пре триста и више година у Вајлдшајеру и околини. Остале активности су се попут грана дрвета шириле по постеру, некоме можда атрактивније на око, али Вилми некако мање важне...
И она је од малих ногу желела да се бави библиотекарством. Током школовања је похађала и интернет и пословне курсеве, у једном тренутку је добила примамљиву понуду једне светске консултантске фирме, али се оглушила о тај зов финансијских сирена. Уз чуђење својих колега, чим се појавила позиција у Троубриџу, пријавила се за посао у библиотеци. И радила га је добро већ петнаестак година.
Одмах по доласку је оживела Читалачки клуб који је замро седамдесетих година прошлог века. У Завичајном одељењу је урадила добру ревизију и оставила заиста битне ствари за прошлост области. Окупила је заљубљенике у локалну историју направивши од библиотеке место реконструисања средњевековних вашара, представљање приватног живота старих Троубриџана, штаб за планирање одавно вођених битака. А заљубљеника у историју краја, љубитеља старих заната и викенд ратника било је више него што је могла да претпостави...
Ипак, штреберски нерв јој није дозвољавао да не прати актуелну литературу из библиотекарства, па је све што је долазило из ИФЛЕ проучавала и покушавала да примени у библиотеци. Остварила је низ „небиблиотечких“ активности за које су јој колегинице из окружења говориле да су непотребне, да су чак завера да се библиотекарство уништи. Међутим, баш те активности су јој у библиотеку довеле (како се данас лепо каже) недосегнуте кориснике, библиотека је постала видљивија, а те групе су се увек радо одазивале позиву да помогну у лобирању код локалних власти. Решила је проблем буџета, али је повремено помишљала да су колеге класични библиотекари у праву и да она инсистирањем на „иновацијама“ издаје идеју библиотекарства створену још у Вавилону и Александрији.
Баш зато је сваки вишак новца усмеравала у набавку књига, довођење реномираних писаца, као и у активности Читалачког клуба и Завичајног одељења. Бесомучно их је рекламирала, ангажовала познате личности да привуку људе у библиотеку, а сваки хир локалних заљубљеника у историју је испуњавала без поговора. Управо се припремала ре-креација битке код Лејзи крика, а она је успела да набави реплике наоружања (униформе су учесници углавном имали), опремила је „штабове војски“ испред библиотеке, а најава догађаја је ишла и на великим медијима. Наравно, књиге које описују тај период су представљане већ месец дана и читав град је живео у знаку библиотеке и локалне прошлости.
Али, нешто је ишчекивала са још већим узбуђењем. Обновљени простор Читалачког клуба је вечерас чекао своје чланове на вечери мистерија. Претпостављала је да ће данас ту бити и чланови угашеног Читалачког клуба из Вестберија. Простор је проширен, па ће бити места и за њих, али за Вилму ту никад није била реч о масовности. Било јој је драго што комшије неће остати без свог места за уживање, и потрудила се да ове вечери и послужење буде мало богатије. Али, опет, није реч ни о чају и колачићима. Кад год је имала времена, долазила је да посматра, а понекад и да учествује у разговорима који су се ту одвијали. Црпела је енергију за посао из тих ужарених погледа, страсти са којом су описивани јунаци књига и њихови поступци. Понекад није било најјасније да ли учесници у разговору причају о књизи или о својим животима, и знала је да је управо то она магија коју библиотеке нуде својим корисницима већ вековима...
Путовање, одмор, информација, савет, лек, бекство од стварности, хумор, размишљање о животу... Нико није расписивао конкурсе за донације које људима обезбеђују ове ствари. То је била...основна функција књиге, па самим тим и библиотеке. Донекле трансцедентална и не увек разумљива људима који доносе одлуке у локалној самоуправи. Вилма је то схватила убрзо по започињању своје библиотечке каријере.
Срећом, схватили су то и доносиоци одлука у библиотечком свету, и тако су настале прве, друге, треће смернице ИФЛЕ које су чувале библиотеке у свету промена. Чувале су их – променама.
Зато је вечерас библиотека у Вестберију мрачна зграда, а у библиотеци у Троубриџу и даље траје библиотечка магија. И чини нам се да је то одговор на питање: Која је то најважнија сврха библиотечких иновативних услуга? Храбро кренути у сусрет новим фронтовима и однети победу на сваком од њих.
Vasić T. Milun
Public Library „Radislav Nikčević“
Jagodina (Serbia)
Libraries: Drawing the battle lines
The real purpose of innovative services in the library
Even after 25 years of aggressive promotion of innovative services at the library, in the real world there still exist major predicaments.
Undoubtedly, there are two types of librarians. The “classical librarian” who is usually against innovation as it is in contrast to the inherent spirit of the library. On the other side we observe enthusiastic librarians who, without a second thought, create, accept and put in motion these innovations.
However, neither of the groups seem to have a solid grasp of what these innovative services represent.
In a case study of two imagined but yet real librarians, one author has tried to test this thesis and answer the following question: What purpose do innovative services at the library serve and if by introducing these services a library stops being a library?
Key words : Case study, experience, library, innovation, services, purpose, representation
