Opet je blagosloveno vreme odmora. Ljudi grčevito beže iz svojih kuća, stanova, gradova, država...Srećniji dalje, nesrećniji bliže, ali beže. Prosto, egzodus! Taj fenomen, čini se, u čoveku nastane čim nesrećnik sebi prvu stalnu kuću sagradi i stalni posao nađe. Dakle, čim sagradi kuću, odmah traži način da na nedelju -–dve u toku godine iz nje pobegne. I to se krstilo i krsti se -–odmor.
Na tom i takvom odmoru ili rintaš u svojoj bašti, ili navijaš sat da ti ne propadne plaža, secaš vodu iz obližnjeg bunara ili nosaš tamo i ovamo dušeke i suncobrane, goriš ili kisneš, ali ne odustaješ. Na kraju, dolaziš kući iscrpljen(a), da se odmoriš. Ali, ne izvučeš pouku. Svake godine mora se na odmor...A ne znaš zbog čega.
Vaistinu, šta je to što nas tera na tu robiju? Umor svakako nije, jer se počesto na odmoru čovek više umori nego na poslu koji radi. Možda je grm u kome ovoga puta leži zeka na nekom sasvim drugom mestu.
Ono što pošteni srpski odmor podrazumeva je, naime, uvek obavezna izmeštenost iz mesta u kome subjekat provodi svoju kukavnu egzistenciju. Naime, retki su (za sada) primeri odmora tokom kojeg individua ostaje u mestu boravka, a i ako ostaje, trudi se da najrazličitijim sredstvima (spuštene roletne, muzika, knjige) postigne bar duhovnu izmeštenost. To svojevrsno udaljavanje izgleda najbolje odmori i opusti čoveka.
Nisam sklon mizantropskim teorijama da se čovek, jednostavno, umori od svojih bližnjih, i mora od istih da tokom dve-tri nedelje godišnje pobegne. Društveno biće, kakvim je čovek stvoren, ne može se tokom dve nedelje, kopernikanski pretvoriti u suprotnost svojoj suštini. Zašto bi se, inače, čovek i na odmoru trudio da upozna neke fine ljude?
Gore narečeno udaljavanje nije dakle od drugih ljudi, već od samog sebe. A ako je čovek dovoljno iskusan da prepozna ono što ga na odmor tera, tokom tog udaljavanja (distanciranosti), mora da usledi i samoposmatranje (autoopservacija). Dugogodišnje samoposmatranje iz daljine, omogućuje čoveku da, iako pritisnut talasima stresnih situacija, ne zaboravi šta je najvažnije, i da uvek na umu ima sebe kakav je bio dok je svet još bio mlad. Jer, daljina razgrće maglu svakodnevnog i vraća čoveka onome što je njegova suština. Dovoljno iskusnog odmordžiju prepoznaćete po anđeoskom pogledu i ljubavi prema svim ljudima koju on prosto isijava po povratku sa letovanja.
Tajna je vrlo prosta: sagledavši svoj život iz daljine, iskusni odmordžija vidi šta je u njemu zaista veliko ( snaga sadržana u upornosti, sposobnosti, veri, ljubavi i dobroti), a šta je zaista nevažno (problemi i poteškoće sa kojima se čovek bori). Bljesne pred njim tako lepota šume života nezaklonjena drvećem životnih sitnica. I daruje mu onaj anđeoski pogled o kome govorismo...
A vi...? Jeste li vi bili na odmoru...? Jeste li shvatili suštinu odmora...? Jeste li se odmorili...?